MILENA MARKOVIĆ
Milena Marković rođena je 1974. godine u Zemunu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Njene drame: "Šine", "Paviljoni", "Brod za lutke", "Beli beli svet", "Šuma blista", "Nahod Simeon" i druge, izvođene su u Srbiji i inostranstvu. Dobitnica je specijalne nagrade u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora, specijalne nagrade Sterijinog pozorja, nagrade "Borislav Mihajlović-Mihiz", kao i nagrade “Miloš Crnjanski” za knjigu “Tri drame”. Po njenom scenariju Oleg Novković snimio je film "Sutra ujutru" i dokumentarni film "Rudarska opera". Objavila je i tri zbirke poezije: "Pas koji je pojo sunce" (2001), "Istina ima teranje" (2003) i "Crna kašika" (2006).
* Kroz vaše stvaralaštvo odajete se da ste negde u dubini oduševljeni ljudima sa margine. Čini li vam se da danas u Srbiji imate na svakom ćošku po jednog junaka za vaše drame?
- Mislim da je čitava naša zemlja na margini, i to u bukvalnom smislu. Drugo, kada si umetnik, ti si (u smislu sistema vrednosti) uvek na margini. To nema veze da li si priznat ili ne. U suštini živiš neki alternativni život, po izboru i po moranju. Ako si dosledan i ne praviš kompromise. Tako da je ta margina moja izabrana kuća.
I’m only dancing
počinjem da pijem
ispred mene knjige
napolju se popalila svetla
soliter žarovi
od sunca koje zalazi
išla bih negde da doživim
da se smejem da igram
sećam se nečega od pre
mnogo godina
sećam se muke od sreće dok čekam autobus
sećam se vremena koje nisam kupovala
sećam se novčanice u džepu
sa kojom ne možeš ništa
a sećam se da sam pila šta sam htela
i jela sam šta sam htela
sećam se duge kose
sećam se poljubaca na ulici
i da me bolelo da li neko gleda
sećam se ćutanja i pljuckanja
i značajnih pogleda
i strašnih nesreća koje se zaboravljaju
za jedan dan
sećam se koraka svojih
sećam se kako sam se plašila u tamnim ulicama
sećam se kako sam vrištala od sreće
sećam se kako sam plakala od pesme
sećam se duge duge kose
i crnih cipelica sa kopčom
flaše u džepu
sećam se sestrice sa kojom ne pričam
sećam se sećam se
ti mi ne daš da otvorim kutijicu sa slikama
na slikama su ljudi mrtvi
i oni koji ne znaju još da su mrtvi
i oni koji znaju ali se još smeše
u ovakvim noćima
ne daš mi da se sećam
nećeš ni ti
mislim da ne odemo napolje
mislim da ostanemo ovde.
brzo
starim
i nema vise obecanja kad krene noc
sve znam sta ce da bude
ko mace se trljam ispod stolice
lokam svoje i cutim
starim
i nema vise tajne
sve znam sta mi ko misli
osmeh imam na licu on je kao
srcha na kapiji
starim
i cekam da budem mladja
znam kako se to radi
zavrtis se
padnes na pod i vidis gore je
nebo bez kraja
dva čoveka, jedan dečak na čamcu i...
ja
voda čista
vidim kad ubacim ruku dole
ne damo dečaku da roni ispod čamca
zvoni telefon
zoveš ti
Kovalski
pitaš šta radim
nismo se videli dugo, dugo
ja kažem evo sedim sa tim i tim
na čamcu
ti pitaš koja reka
ja kažem Sava
ti pitaš jel lepo
ja kažem jeste
ti pitaš jel dobra voda
ja kažem jeste
ti pitaš jel sam još s onim
ja kažem nisam
ti se smeješ
kažeš ti si neuništiva
ja kažem i ti si
Kovalski
ti pitaš kad ćemo da se vidimo
ja kažem vidimo se
kad se vidimo
ćao
ćao
stavljam govno od telefona u ranac
da se ne pokvasi
gledam dva čoveka i jednog dečaka u čamcu
dečak je taj dan prvi put vozio čamac
jedan čovek je moj čovek
drugi je moj brat
dečak je isto moj
i ti si moj
Kovalski
ne mislim dalje o tebi
uveče slušamo kasetofon
i šikamo
ja se napijem
i ležem na ploču ispred kuće
malo plačem
ne mislim na tebe
ne mislim ni na šta
mislim na sebe i svoju guzicu
ocvalu
jel znaš zašto se sećam tog dana
Kovalski
sećam se
jer sam ti tad čula glas
poslednji put.