Петер Хајноци
Ко је мачка?
Вилијаму Голдингу
Ветар је котрљао папириће по тротоару и путу: трамвајске карте, летке што позивају на штрајк, поцепане листове новина. Каткад би се зачуо пуцањ.
Она четворица стајала су око мачке окачене на стуб уличне светиљке, у рукама им лукови и стреле сачињени од кишобранског оквира.
- Ти си на реду, Дебељко – рече Рукавица, њихов вођа. – Ко је мачка?
- У-у-уууу! – урлао је овај. – Ухххх! Ми смо Сијукси! Ко је мачка? – Па онда из све снаге шчепа стрелу. – Шта мислите, ко је мачка? – И из свег гласа се продравши, одговори:
- Онај одвратни домар! Онај проклети, прљави домар који нам је узео лопту! – Рука му се високо вину и он зари стрелу у мачку.
- Сад идеш ти, Дуги – рече вођа. – Дуги, ко је мачка, Дуги?
Дуги шчепа своју стрелу и насрну на мачку. Али, ко да буде мачка? Требало би смислити нешто озбиљно, не тако детињасту глупост као Дебељко. Али, шта? Требало би рећи нешто што ови не могу да имитирају, нешто од чега ће пасти на дупе. Требало би рећи нешто чега би се можда могао сетити само ватрогасац Рибера, који је – то сви знају – једном приликом сажвакао и прогутао девет пивских кригли.
Да би добио на времену, урлао је колико га грло носи и разиграно поскакивао око мачке као да стварно ужива у овој игри. И наједном му заискрише очи као да му је синуло.
- Смрт фашистичким пе...
Прогутао је реч: изненада га је обузела сумња има ли икаквог смисла рећи „фашистичким педерчинама“. Поцрвенео је, и као да се у последњем тренутку сетио нечега што засигурно има смисла гласно рећи, он заурла:
- Ко је мачка? Она гнусна јеврејска ђубрад! Смрт Чивутима!
Забио је стрелу у мачку и осврнуо се као да је сигуран у то да је одиста употребио реч због које га неће исмејати.
- Добро је – климну главом Рукавица. – Добро си то извео.
Па шчепа стрелу и дубоко удахну.
- Сад ти питај мене, Дуги.
Овом се усне развукоше у неспретан, срећан кез.
- Ко је мачка? – дрекну. – Рукавице, ко је мачка?
Рукавица, намрштено шкиљећи, стаде пред животињу која се избачених канџи клатила на канапу, а затим полако подиже стрелу, и, помало се извивши уназад, из све снаге је убоде.
-Кларика! Она кучка! Она је мачка: само с гимназијалцима пролази улицом! Курвица, дроља! Она је мачка!
При свакој је псовки песницом ударао мачку. Кад је престао, био је сав задихан и учи му беху мутне. На тренутак завлада мук.
- Ти не играш, Риђи? – проговори најзад вођа, и приђе мачки. – Још се копрца. Ти је убиј, Риђи.
- Добро – рече четврти.
- Ко је мачка, Риђи? – упита Рукавица.
Пружио му је стрелу, али је овај баци. Голим је рукама навалио на мачку која се борила последњим снагама: два тела се на канапу стопише у једну кркљајућу масу, чуло се некакво тупо, мјаучуће хроптање и танки, грчевити, вриштећи детињи глас:
- Ко је мачка? Моји усрани маторци, ћале и кева! Јао, ђубрад, гадови одвратни! Кева и ћале!
Набио је палац у очну дупљу мачке, руком је обгрлио животињу, из све снаге је стискао, и дречећи, јаучући бризнуо у плач.
Остала тројица су га као укопани, запањено гледали: сви су знали да су родитељи Риђег погинули: пре осам дана убио их је митраљески рафал док су чекали у реду за кромпир испред Сајамске хале.
1962.
Мрав и цврчак
Новембарски ветар је са шуштавих грана управо откидао последње стврднуте, сасушене листове, кад се на ободу шуме сусретоше црвчак и мрав. Мрав је био у помало отрцаном зимском капуту што мирише на нафталин, али са поставом од панофикса – купио га је у јулу на снижењу у Комисионом Магацину, баш као и непропустљиве скијашке чизме – док је цврчак, пак, видно дрхтурио у својој танушној јакни без поставе. Цврчак је стајао тако, с рукама у џеповима, јер ни рукавице није имао.
- Добар дан, комшија цврчак – поздрави га мрав. – Колико видим, нећете се баш презнојати у том вашем капуту...
- Хладно, дабоме, комшија мраве – цвокоћући одврати цврчак. – Овај ветар се увлачи у кости...
Мрав, с кожним рукавицама на рукама, намести свој шал.
- Жена ми га је исплела – рече он. – Спретна жена: гледа телевизију и успут увек плете или штрика нешто. Ви сте, колико знам, нежења и живите као подстанар...
- Ех, да – климну главом цврчак - , знате, ја вазда само свируцкам виолину, за друге ми ствари слабо остаје времена...
Па из џепа извуче паклу цигарета и понуди мрава.
- Не, хвала – одби мрав. – Има већ више од два месеца да сам се одвикао од пушења. То не само да је бескорисна и по здравље штетна страст, него и кошта много. По цени једне пакле цигарета мануелни радник мога кова може себи да приушти доручак или вечеру. – Накашља се.
- Моја жена и ја планирамо да овај стан заменимо за већи. Централно грејање, телефон, директна подземна веза са ђубриштем...
Цврчак запали цигарету.
- Ко преко лета свира виолину, док други марљиво и самопрегорно приањају на посао да би нешто постигли у животу... – Мрав с неодобравањем заврте главом. – Нисте ваљда мислили, драги комшија цврчак, да ове године зиме неће ни бити?
- За недељу дана путујем – изусти цврчак -, вратићу се тек негде у мају...
- Путујете? – вртео је главом мрав. – Неки позив од рођака, драги комшија?
- Немам ја обичај да идем никоме у госте – рече цврчак -, само свируцкам код куће, вежбам...
- Да ли бисте ми открили где путујете? – смешио му се мрав.
- У Париз – одговори цврчак.
- У Париз?
Мрав је широм разрогачених очију, скамењено зурио у цврчка.
- Ви мора да се шалите, драги комшија? – упита малко повишеним тоном. – Откуд вама пара да зиму проведете у Паризу?
- Позван сам... Conservatoire... – прозбори цврчак. – Свираћу на концертима...
Мрав упре поглед у земљу, на тренутак поћута а онда се молећивим гласом обрати цврчку:
- С обзиром на наше старо познанство... да ли бисте обавили једну за мене веома важну ствар?
- Молим лепо, биће ми задовољство... – охрабри га цврчак – реците само, драги гос’н комшија...
- Ево шта бих вас замолио – рече мрав -, будите добри па у Паризу потражите господина Лафонтена и кажите му да може да ме пољуби у дупе.
Јеж и детлић
Јежа баш и нису нешто волели у шуми. Био је некако чудан; не физички изглед: начин живота су му сматрали чудноватим. Нема стално пребивалиште, воли ноћни живот, прихвата само сезонске послове, нема штедну књижицу. То су углавном биле оптужбе које су становници шуме надалеко и нашироко ширили о јежу. Плашиле су га се само бубе и мишеви којима се хранио.
- Огромна животиља – изјави један миш. – Нема ниједне животиње у целој шуми која је страхотнија од њега! Види у мраку толико добро као сова. Зуби су му оштри као тестера. Једном речју: изузетна личност! Ако мене питате, одликовао бих га за храброст!
- Ма какво одликовање! – закликта орао коме је до уха допрло мишево брбљање. – Иди, бегај, бре! Изузетна личност, а једва нешто већи од дивљег кестена! То је, дакле, мишљење нашег цењеног миша! Попричаћемо ми с њим!
И полете са своје литице да потражи миша.
Бубе су биле безобразније чак и од миша. Њима није претила опасност да орао, вук или лија попричају с њима због мишљења изнетог у расправи о јежу. Балегар не само што је гласао да се јежу додели признање, већ је предложио да се он именује за јединог опуномоћеног старатеља мишева. Што је значило да се садашњи старатељ, сова, без даљег одлагања смени.
- Само ви лупетајте којешта! – одмахну сова кад је чула вест. – Ко нема, тај неће ни имати!
Шта је тиме хтела да каже, то нико није знао, па су становници шуме то почели преносити као најновију мудрост.
- Ко нема, тај неће ни имати! – урлао је вук на следећем великом шумском збору. – Мислим да је то данас већ свакој мислећој животињи јасно!
Догодило се недуго после тога да је једног лепог дана јеж изјавио како је два пута два четири. Сви који су то чули, само су се насмешили тој бесмисленој тврдњи. Јединка која није способна себи ни честиту рупу да ископа, која живи испод лишћа, на голој земљи... та, ајте, молим вас! Сврби га жеља да буде по сваку цену примећен, жели да учини себе занимљивим, једном речју, обичан бедник!
Детлић је онако из досаде позвао Информације и питао их колико је два пута два. Када је чуо одговор, није веровао рођеним ушима, па је питао још једанпут, а онда спустио слушалицу као да су га ошамарили. Али, откуд јеж то зна?
Сваког је то питање узнемирило. Нико ко држи до себе – наравно, не рачунајући бубе и мишеве – није могао да утуви себи у главу да мора бити истога мишљења као и јеж. Није реч о томе да су то питање – колико је два пута два – сматрали нарочито важним, што се њих тиче, могло је бити ма колико, изузев резултата који је јеж предвидео.
- И ћорава кока нађе зрно – збуњено слегну раменима детлић, кога су почели посматрати са подозрењем, пошто је позвао Информације. – Случајност... дешава се то...
То збуњено, муцаво правдање учинило је детлића још сумњивијим. Отворено га, додуше, нико није оптужио да са јежом кује заверу, али почели су да га избегавају.
Ускоро сазваше збор.
- Ко нема – урлао је вук -, тај неће ни имати!
Сви су гледали у детлића који је погледа упртог у земљу шћућурено седео, и ти њихови погледи као да су говорили.
„Шта кажеш на ово, прикане? Сад телефонирај, ако смеш!“
Бура се још није ни стишала, кад враголасти јеж пред сведоцима изјави да је камен тежи од воде. Детлић се разлетео по шуми и гласом пригушеним од беса, дречао:
- Каква будалаштина! И Информације кажу да то није тачно! Два пута два је била случајност! Рекао сам вам ја: и ћорава кока нађе зрно!
Детлић, наравно, није позвао Информације, надајући се да то ионако нико неће смети да ризикује. Али, на његову несрећу, дивљи вепар, кога нису толико занимале нијансе и префињености што обликују јавно мњење, ни пет ни шест, позва Информације и упита их да ли је камен тежи од воде. Па без имало колебања поче да по шуми шири одговор, који није значио ништа мање доли то, да је јеж, ето, већ други пут у праву.
Неки почеше да шапућу о наводним рођачким везама дивље свиње и јежа... Сви они који не умеју да лете склонише се, јер дивљи вепар није био ни избирљив, ни пристрасан, појео би он и и печурку и миша с подједнаким апетитом као и бубе које би му се нашле под њушком када рије.
Тако се догодило да су само на детлића сви јавно бацали дрвље и камење.
- И ћорава кока нађе зрно? – питали би га на сваком кораку. – Када ћете поново позвати Информације?
Детлић је замуцкујући мрмљао нешто да му у последње време често звони у ушима и да мора код лекара.
- Нипошто не одлажите то, комшија! – посаветова га лија и полако се облизну. – У болници ће већ знати како да вам те ваше уши доведу у ред!
Када је затим поново дошло време да се сазове збор, детлић је са завојем око ушију, уроњен у себе, погурено седео на врху једне огромне храстове гране. Нико није желео да седне крај њега.
А онда се за реч јави вук, и полако, редом одмеривши присутне, веома дубоко удахну.
- Ко нема – завијао је толико јако да се гране почеше трести -, тај неће ни имати!
Сви упреше поглед у детлића, који је спуштеног кљуна, шћућурено седео на свом месту.
- Како сте, комшија? – упита га лија након што је вук закњучио збор. – Јесу ли вам излечили уво? Или можда још увек идете на терапије?
Недуго затим, јеж изјави: што је горе, то је доле.
- Зашто да не? – рече лија јазавцу. – То што је неко рођен као јеж не значи да му не може пасти ништа паметно на памет, зар не?
Информације овај пут нико није позвао, али једне лепе, тихе мајске недеље детлић се после ручка обесио. Веверица је у последњем тренутку прегризла конопац.
- Згрешио је, то је несумњиво – изрече сова сентенцију -, али можда је у њему још остала искра гриже савести.
Применише вештачко дисање и детлић се на једвите јаде врати у живот. На следећем збору више се нико није сећао детлићевог случаја.
- Ко нема – урлао је вук -, тај неће ни имати!
Изабрао и са мађарског превео Марко Чудић
Петер Хајноци (Hajnóczy Péter, 1942-1981), јединствена је појава у мађарској књижевности. У младости је био принуђен да се бави разним пословима, био је физички радник на грађевини, разносач угља и модел на ликовној академији. Због изузетно снажног одјека његових дела и аутодеструктивног начина живота – хроничног алкохолизма – постао је култна личност мађарског књижевног живота већ седамдесетих година. Није много написао – целокупно дело може да му стане у једну књигу – али је својом специфичном поетиком заснованој на језичком згушњавању, на стварању непоновљиве атмосфере редукованим средствима, утро пут каснијим мађарским писцима кратких прозних форми. Хајноци је мајстор кратке приче, новеле, модерне ироничне басне и кратког романа. На српски језик преведен је његов роман Опустели персијски град 2002. године, као и неколико прича, од којих вреди поменути Слова абецеде у антологији Љубав на мађарски начин коју је саставио Сава Бабић.