Кристина Тот

Ненасељени човек (Гранична линија)

Требало је да већ у четвртак одем, али на крају нисам стигла. Тек сам у недељу отпутовала за Кечкемет, исувише доцкан. Нисам стигла да се опростим од њега. Када сам стигла, њих четворо је стајало око леша. Беше летња оморина, па ипак нису отворили прозоре собе, као да су се међусобно стидели тог отужног мириса који је само погоршавала млака пара што је допирала из кухиње.

Збуњено сам га посматрала, размишљајући о томе колико мртваци личе један на другог, чак и овако, непосредно након смрти, да о каснијим фазама и не говоримо. Занимљиво, не могу да реконтруишем свој бол, баш као ни ту тада наизглед тако неодложну ствар због које сам закаснила. Сећам се само усиљености, незграпног тапкања у месту међу потресеном, ћутљивом родбином. Стајала сам с истим положајем тела, руку спојених напред, празна погледа, као за време некакве свечане говоранције, или као што сам стајала у детињству на перону малог метроа када су ону мртву тету пожутелог лица у лежећем положају поставили на клупу чекаонице. То је била тета, ово је чика. Другим речима, то је сада већ нико, ненасељена кућа, празна лутка: склонила се у азил душе.

Између нас је било шездесет година разлике. Када сам га последњи пут видела живог, три недеље пред закаснелу и уједно последњу посету, једва је већ могао да говори. Занимљиво, као да се с његовом отегнутом, а затим убрзаном деградацијом, и у башти појавила трулеж. Исто су тако били постављени чипкани столњаци на баштенске столове, исто су тако била подупрта улазна врата оном, у црвено офарбаном хоклицом, па ипак се нешто променило, другачија је била она дискретна кореографија долазака и одлазака, укус јелâ, по глазури есцајга нахватала се прљавштина, а у собама је завладао некакав чудан мирис. Нарочито у његовој. Лежао је на кревету металног оквира, који се могао подићи, покривен вуненим ћебетом с коцкастим везом. Изненадила сам се колико му је тело мало, колико су му контуре оштре попут срче, а говор му беше, баш томе насупрот, мек и растресит, као да су речи изгубиле своје контуре: готово да је комуницирао само погледом, тим својим огромним, влажним очима плавичастог сјаја.

- Колико дуго остајете?

Најзад сам схватила шта ме пита. Нисам желела да му се нагнем ближе, јер ми је сметао мирис лекова и пудера, његови белим наслагама обложени углови усана, нисам желела изблиза да видим лобању што му се промаља кроз кожу главе.

- Не могу остати – тресла сам главом.

Затворио је очи као да размишља о овом мом одговору. Никада нисам остајала, увек бих ујутро долазила и враћала се кући вечерњим возом, тако да нисам разумела зашто ме то пита. Као да не зна да се морам вратити.

А онда изненада упре поглед у мене и махну да му се приближим. Подигох се са столице, прислонивши уво на његова уста. Оно што сам чула било је потпуно невероватно. Испрва сам само осетила ритам те његове реченице, нешто као "покријте ме", али сам онда, загледавши му се у лице и видевши његов поглед, изненада схватила да је заиста рекао оно што сам чула.

Пољубите ме.

Стајала сам над њим у неугодној пози, погурена, док ми је он једном руком, некаквом вапијућом и неземаљском снагом стискао подлактицу. Исправила сам се, склонила његове прсте са мојих и села натраг у столицу.

Без одговора, као да ништа нисам чула.

Између нас је зјапило шездесет година, деда ми је могао бити. У извесном смислу, он је то и био: слушала сам његове приче, дивила се његовим сликама, чезнула за његовим похвалама. А сада сам престрављено, постиђено седела ту крај њега и зурила кроз прозор. Господе Боже, шта он хоће. Имала сам тада двадесет година, шта сам тад знала, била сам само једна надмена, полуодрасла девојка. Нисам разумела шта он очекује, нисам схватила да му треба опроштајни пољубац, да стојимо на перону и да он за који минут одлази, не од жене, не од мене тражи он пољубац, него би од живога, онај ко одлази у смрт желео добити некакав последњи поклон, нешто чудесно немогуће – стицајем околности баш од мене.

У међувремену у собу је ушла тетка Едита. Наместила му је јастук на узглављу, подигла му ћебе, упитала га да ли да отвори прозор. Бебице моја, тако се обраћала старом, што је мени и раније било бизарно, а сад ми беше крајње мучно, јер ако је она, као његова супруга, била мајка овом болесном и старом, малецном и скврченом телу, шта сам му онда, доврага, била ја. Било ми је непријатно као да сам ухваћена у неком неваљалству. Мало сам тада још знала о заједништву, о одвајању, премало да наслутим да би и она желела исто као и њен муж, јер њих двоје су већ одавно један исти човек у два тела, само што један остаје ту да лежи, а други излази у трпезарију да постави сто и изнесе супу што се пуши.

У тишини приступисмо супи. Када сам погледала у тањир, одмах сам приметила да нешто не ваља. Али нисам смела, напросто се није могло. Чело ми је облио зној, све ме је јаче обузимала мучнина, и покушавала сам да кашиком цедим супу тако да ситне црвиће што плутају на површини некако одстраним помоћу вештачких вртлогâ што сам их кашиком правила, да остану изван њеног домашаја. Није ми ишло, увек би остајао понеки, а прстима би мучно било вадити их. Боже благи.

- Не свиђа ти се, душо?

Једино чега се још сећам јесте да покушавам повући воду у WC-у, гледам жућкасту линију од воденог каменца и покушавам да исповраћам из себе смрт, тај мирис лековитог биља и супе, док, чела наслоњеног на зид, вичем, нема никаквих проблема, стварно ми није ништа, мора да је то од раног устајања и пута.

А затим стојим у једном другом тоалету, насупрот мени округло огледало белог оквира, у њему гледам своје петнаест година старије лице док лагано спуштам пешкир. Имам тридесет пет година, понешто већ знам о рађању, о смрти још увек застрашујуће мало, тако бар сада осећам, зато сам морала хладном водом опрати лице: да не бих плакала.

Умро ми је један пријатељ.

Умирао је споро и тешко, све се више смањивао, док је дете које расте крај мене постајало све веће.

Не писати о малецном доњем делу тела у пеленама.

Сад лежи тамо у другој соби, љубавница, односно љубавнице седе крај њега, седе и држе га за руке, милују му чело. Враћам се до брачног кревета, девојка с његове леве стране плаче. Седам, гледам, у себи се опраштам од њега. Девојка ми показује да га пипнем, руке су му већ хладне, али под мишком му се још осећа топлота, ту се угнездила душа и још не излази, ту јој је последње прибежиште, одатле најкасније одлази. Тамо јој је дом. И заиста, стављам руку тамо, нежно, као да нас три седимо око каквог спавача, иако је то уснуло тело ненасељено, склонило се у азил душе. Није међу нама било разлике у годинама, могла сам сад и ја лежати ту, али ја живим, али ја живим, има сина, имам сина, имам сина.

Четири му је године. Чучнем поред њега, слушам га шта прича. Из неког разлога бескућнике увек назива ненасељеним људима, и, као да свесно користи играве могућности мађарског језика, назива их људима без катанца. Јутрима, кад пролазимо кроз подземни пролаз на тргу Блаха Лујза, он посматра намучена, смрдљива тела што дишу на картонским листовима. Примећујем да га то боли, да мисли да ту нешто није у реду, премда је тај призор део његовог живота, у толикој мери да са Робиком који свакога јутра премеће по контејнерима пред нашом зградом, редовно станемо да попричамо.

- Зашто без катанца? –питам га.

Гужва је у подземном пролазу, чучим крај њега, скоро нас односи стампедо масе. Размишља.

- Зато што нема катанац – одговара ми.

Разумем. Устајем, идемо даље. Нема катанац, нема шта да затвори, то јест нема ни врата, а консеквентно томе нема ни кућу на којој би се та врата што их нема могла отворити. Није сигурно да и мој син разуме, али не жели даље да прича о тој ствари, ставио је катанац на уста. Бебице моја.

Свакога јутра срећемо Робику, сваког јутра око осам сати он ради у контејнерима. Робика саобраћа колицима с точковима, њима прилази ивици контејнерâ, а онда, кад им се довољно приближи, једним замахом се нагне напред, подигне поклопац и својим мишићавим рукама подиже се из столице. Робика, наиме, нема ноге. Рамена су му гигантски широка, једном руком се ухвати за ивицу контејнера, другом претура по њему. Оно што нађе баца напоље, а после једним штапом растура ту гомилу и проверава има ли у њој нечег употребљивог. Виси тако минут-два, а затим се исцрпљено стропошта у колица, руке му дрхте. У тренутку кад се подиже из колица, повремено се указују два ножна патрљка. Задњи део панталона му је влажан, вероватно не стигне увек на време да изађе из колица. Једном сам током лета, након што су чистачи управо били опрали контејнере који су се с отвореним поклопцима сушили, изнела мачји измет. Колица с точковима су баш била тамо, али Робику нисам видела нигде. Кад сам се нагнула над контејнер да погледам, одједном устукнух, јер ме изненада запахну влажан, топао смрад. Робика је стајао у унутрашњости контејнера, то јест стајао би да је имао на чему. Дакле, био је унутра и листао је старе бројеве Playboy-а. Скоро му просух измет на главу. Уплашено га упитах шта ради унутра, а он ми најприроднијим гласом, ни не погледавши ме, одговори да чита.

- Хоћете ли моћи да изаћете? – упитала сам га. Погледао ме је с таквим презиром да сам поцрвенела, поготово што он није могао видети да ми је у једном тренутку пало на памет да би га брзо требало сликати: Човек без ногу у контејнеру. Могло би се овде и живети, додао је, док је све време пабирчио по новинама. Замишљала сам: катанац на контејнеру.

Све то се догодило лети, сад је јесен, тротоар је пун лишћа. Гледам точкове колица, јуче се десила некаква промена. Робика је на зупчанике привезао шарене, дречаво зелене и ружичасте делиће пертли који су се током котрљања стапали у јединствену шарену линију. Мора да се пуно помучио око тога, али вредело је. Мом сину се јако допадају, дуго му маше. Отпоздрављам му и ја, успут размишљам о Робикином лицу, на боју његовог лица: толико ме подсећа на некога. Или пре ће бити на нешто. Да, то је то, подсећа ме на старо, мртво тело, на жуту лобању. Робика има лице лобање, ускоро ће умрети – пре доласка зиме, засигурно.

У петак морам путовати за Кечкемет. Годинама нисам ишла тамо, откад је Стари умро ниједном нисам била. У возу ипак имам осећај као да идем код њега. Јесењи пејзаж, небом круже вране, над празним ораницама лебди магла. Размишљам, гледајући то мрко сивило и густи дим који однекуда куља, о томе где је граница, постоји ли граница између живота и не-живота, живота и смрти, постоји ли некаква јединствена линија разграничења, размишљам о живима и о мртвима, о томе да ништа нисам научила током година, само сам старила, и размишљам о томе куд ли се денула та моја надменост, шта је остало на њеном месту, шта је оно што се ипак није променило, шта је то због чега ни сад не бих пољубила оног који креће на пут.

У повратку касним на поподневни воз, сатима морам чекати. Шетам у парку поред станице, а затим седам на једну клупу на игралишту. Један промрзли тата, који је вероватно само недељом задужен за дете, надгледа свог синчића обученог у тренерку, који неуморно спушта каменчиће са тобогана. Тата с времена на време кратким, одсечним командама упозорава дете да то не треба чинити, али дечкић – може бити отприлике исто годиште као и мој – не даје ни пет пара. Мушкарац се окрене, запали и промрзлом, црвеном шаком обухвата цигарету. Хладно ми је.

Дечлићу изненада досади игра на тобогану, па улази, потрбушке пузећи, у једну цев дизајнирану за децу мању од њега, тамо одседи неко време, па излази. У рукама му виси тампон, носи га тати. Мушкарац га изнервирано баца и одлазе кући.

Улазим у мозаицима поплочану чекаоницу, јер пада мрак, хладно је, а ни воз неће још скоро. Седам на једну клупу, овде бар греју, гледам рекламне огласе. У чекаоницу се с муком увлачи некакав бескућник са штакама, прилази бело окреченој канти за смеће с аутоматским поклопцем у углу, дуго је посматра.

На канти свеж, шаблонски насликаним плавим словима натпис: Ово овде је сад већ Европа, пазите на ред и чистоћу. Бескућник откопчава шлиц и испиша се у канту, нешто мало капне и поред ње. А онда отхрамље, леже на клупу у ћошку, склупча се и тоне у сан.

Још увек ми је ужасно хладно, време се вуче као глиста, читати немам воље, уморна сам. Лагано почињем да му завидим на тој пози, опружим се на клупи и, спустивши главу на ташну, дремуцкам, с рукама под мишком: тамо је најтоплије. Лежимо тако већ скоро десет минута, када у хол улази радник железнице с најлонском кесом у руци. Савесно се осврне око себе, а затим гаси неонку.

Изгледа да овде нема никога.

Црни снешко (Мрежна линија)

Свеску на коцкице, која у ствари и није на коцкице већ на квадратиће, јер коцка је, како су то већ сви знали у 2/а разреду, нека просторна ствар, је ли тако, дакле, свеску на квадратиће је тета Ливија из неког разлога ипак звала свеском на коцкице, иако је децу стално исправљала. Чак је и родитеље исправљала, који нису разумели зашто то чини, али су прихватили стање ствари. Потребна је свеска на квадратиће и готово. Једна на квадратиће, две на линије. То је онда у збуњеном очинском мозгу постала свеска на мрежне линије, нашта му продавац одговори да тако нешто не постоји.

- Да није на квадратиће? – упита га. - Јес', та, на коцкице, великог формата – отупело климну главом отац, коме је било потпуно свеједно. П.Ш.П (Продавница школског прибора) се налазила у једној дрвеној колиби, до улаза се стизало преко малих бетонских плоча и траве, али трава је врло брзо била потпуно угажена, тамо где је уопште ижђикала.

Око колибе се, докле поглед допире, протезаху десетоспратнице. С десне стране је својим осветљеним бочним панелима светлело црвено забавиште, дотле бих још некако и знала стићи, до куће већ теже. Зграде су издалека изгледале потпуно идентично, оријентационе тачке (драгстор, импровизована пиљарница, контејнер причвршћен за електрични стуб, графити по зидовима) указивали би се тек изблиза, након што прођемо уобичајену маршруту.

Целина тог декора мени је, иначе, била сасвим умирујућа и позната, од детињства сам само то видела, бескрајну мрежу линија што се протезала у свим правцима, чије су светлеће прозорске тачке значиле сигурност и ред. Усељенике је у сваком стану дочекало исто: у собама сиви топли под од буклеа, на прозорима спанаћ-зелена завеса од вештачке свиле, у предсобљу, у кухињи и у купатилу линолеум са таласастим шарама. У дечјој соби је, иначе, био дечји орманчић серијске производње: сваку породицу би питали где ће бити смештени малишани, и тамо би стављали црвено-зелено-жути сутан намештај облика лего-коцкица. Моји родитељи одабрали су собу с балконом, али на трећем спрату, код Финтиних, браћа која су се непрестано џапала, стављена су у мању собу с друге стране, баш као и код Ладнецкијевих у приземљу: тек касније, након рођења Батице, девојка је пресељена на супротну страну. И на десетом, код Јакабових, такође је стражња соба постала дечија, једном приликом су, негде пред празнике, успели чак и да запале нашу терасу, када су се дечаци кришом играли са прскалицама, и када се од једне искре што је пала на седми спрат, запалила пластична канта за бензин. Из сна ме је пренуо пламен на тераси, соба се напунила људима, комшије су викале, у свему томе било је нечег узбудљивог и филмског, а онда сам на тераси с црним, нагарављеним зидовима неколико дана после тога нашла чинију пихтије, са уздигнутим свињским носем. Вриштећи сам отрчала до маме: овај део животињског тела замрзнут у пихтијасту масу заувек ми се у глави повезао са застрашујућим призором пламена.

И доле код Ладнецкијевих је једном избио пожар. Батици, тако су га сви звали и био је вечито болестан, једном приликом упалило се средње уво, загревали су му га електричним јастуком када се плишани меда на којег је јастук био наслоњен, изненада ужарио. И код нас је изгорела мала соба с балконом, и ту је ватра брзо угашена, само је још прича, као мирис дима, недељама кружила међу зградама: "горео је меда" и "завеса се за тили час запалила", такве су се ствари могле чути. Две огарављене собе степеништа број 7 постале су, дакле, део блоковских митова, као она прича коју смо у хиљаду верзија чули одмах по усељењу, а која је говорила о дечаку коме је лифт одсекао главу; тај дечак је, пошто се заглавио у лифту, погледао кроз прозорче лифта на седмом спрату (то усмено предање стално је варирало место догађаја, али најчешће су га стављали на седми спрат, то је некако магична цифра), и, цап, лифт му је отфикарио главу, а ту је, наравно, била и незаобилазна прича о девојци која је пала са седмог спрата, за коју су такође сви чули али је нико није познавао.

Јеси ли чула?, питале би, с негодовањем вртећи главама, мајке испред Праонице или Ц-маркета – оба ова места налазила су се на тргу између зграда, у једној алуминијумској згради таласастих зидова. Јесте ли чули? И теткица из праонице би само климала главом, па да, и она је чула, а онда би им издавала пешкире, који, наравно, опет нису били наши, уздаси, тапкање у месту, панична потрага, а ја сам се безвољно вукла за мамом која је теглила спортску торбу, и првом следећом приликом покушах да протурим главу кроз прозор лифта, да бих могла замислити како је оном дечку лифт одсекао главу, али прозор се није отварао, а ни иначе ми глава не би могла стати у њега – мора да је тај дечко имао врло малу главу. Овај прозор, иначе – колико се сећам – није имао никакву функцију, а кроз велика, потпуно изгребана врата лифта нико није желео да гледа, само би станари јутром нервозно добовали о рецкави прозор, ало, шта је, бре, брже то мало, ако би се на неком од спратова лифт исувише дуго задржао.

И по цевима се стално нешто лупкало, зграда беше пуна тајанствених звукова, кроз цев за бацање смећа чуо би се одјек празних боца или коре кромпира бачених у бездан, клокотала је вода, трештали радио-апарати, девојке Сабо су на првом трчкарале у кломпама, а испод њих, у приземљу, Гереови, домари, ударали су о плафон прахером.

Надзорник зграде, то им је писало на вратима, и чика Гереа је одиста било забрањено звати домаром. Тетка Гере засадила је кадифице. под прозором, чика Гере је чистио, а мајка чика Гереа би данима само седела на једној хоклици крај стражњег излаза, с бројаницом у руци. Они нису одлазили у Праоницу преко пута, тетка Гере је с дубоким презиром говорила о модерним женама које, ето, више неће ни да перу; она је постојано и упорно штиркала и прала, њен муж би суботом увек опрао и изгланцао Ладу а затим би свратио до бистроа, шта је, мама, довикнуо би у повратку својој мајци што је седела крај зида, шта је, мама.

Бистро се налазио преко пута улаза у C-маркет, у истој оној алуминијумској згради у којој се, нешто даље, налазила и Праоница. Ту се продавао сладолед у куглама, једна кугла коштала је педесет филира. Кад би се зажелели сладоледа, "јавили" бисмо, то јест позвонили на доње звонце, а мама би изашла на терасу и бацила паре упаковане у папир. Иначе, маме би углавном излазиле на стражњу терасу, јер је с те стране било игралиште, одатле би повремено осмотриле децу која су скакала, возила ролшуе или бицикло крај бетонског стола за пингпонг.

Декањеви су се морали попети када би им се на симсу прозора појавио јастук. Имали су један наранџасти субапарна????, и када би вечера била готова, јастук би се појављивао на трећем спрату. Светла на степеништу би отприлике наговештавала колико је сати. Када би се тата враћао, и у дневној соби се палило светло, а дотле је горело само на другом крају стана, у кухињи. Ја сам смела остати до паљења уличних светиљки, а Леднецкијеви би својој деци напросто довикнули са прозора у приземљу, што деца рутински никада не би чула, тако да им је у року од неколико минута у папучама доклопарала њихова мама, говорећи да "почиње велики филм". Филм, иначе, никада нису могли неометано да гледају, јер су се поштански сандучићи налазили тачно са друге стране зида њихове дневне собе, па су станари који су касно долазили један за другим лупали алуминиским поклоцима. Живот су им загорчавали и страховито трескање (лупање)??? тешких врата застакљеног простора за чување бицикала, тако да су стално желели да се одселе одатле, барем у тих петнаест година колико сам ја од њиховог живота видела, стално.

Јакабови су на десетом спрату патили због кућице лифта: као да су живели поред једног огромног, неправилно лупајућег срца, даноноћно су слушали зврндаво-дахтаве звуке чудовишне бетонске животиње. У окну лифта, као у некаквом пакленом вертикалном тунелу, висиле су вене гумених канапа и каблови дебљине подлактице, причвршћени федерима, који иђаху ко зна одакле и ко зна куда. У цревном систему цеви за смеће, узалуд је чика Гере шлаугом прао контејнере, сваког би се лета у тој цеви намножили дебели, меснати црви, Ковач и његов млађи брат прстима су их вадили и стављали у теглу за компот, па би с њима одлазили на пецање.

Када би се покварио лифт, чекали смо у једном другом степеништу те дугачке зграде. Тада би нас један од тамошњих станара пуштао унутра, да бисмо потом, стигавши на десети спрат, преко горњег пожарног ходника прешли у наше степениште. Последњи спрат био је запахнут топлим мирисом катрана, уз зидове су ишле дебеле цеви упаковане у азбест, а поред врата која су водила на кров налазила се, на металној плочици, слика црвене мртвачке главе.

Једном приликом смо ипак успели да изађемо, али чак ни најсмелији се нису одважили да приђу самој ивици крова. По хоризонтали зграде ређали су се појединачни мали кућерци лимених кровова, попут мноштва стамбених објеката што се користе у ко зна које сврхе. На катранским плочама стајале су флеке воде, читав кров био је прекривен ситним камичцима, а уз зидове се, као неки ослобођени чуперак косе, протезала дугачка гумена нит. И дебилко беше са нама. Њега су се сви плашили, ни име му нисмо знали, само то да живе на петом спрату, у средини, и да му ја мама прилично стара. Дебилко је могао бити наше годиште, али од нас беше доста виши: био је готово увек у шортсу, у лифту је дувао кугле од пљувачке и слина, а сада се мучаљивим, срећним гласом, цвилећи, окретао у круг на крову, на својим кошчатим, као у ждрала танким ножицама. Устрептало смо стајали међу антенама, ветар је шибао, са десне стране су се протезала житна поља са зеленом флеком Мале шуме до којих град још није допро, а са леве стране видела се мрежа линија прошарана бескрајном џунглом блокова, окретницом трамваја, црвеним и плавим обдаништем, П.Ш.П.-ом, блоковима са шареним терасама, наш дом.

За самоубицу из Мале шуме сви су знали. Био једном један човек који је, ни пет ни шест, искорачио из мреже линија, штавише, одшетао се са папира, с ону страну маргине, доле, све до Мале шуме. Кад су га пронашли, ноге су му већ висиле до земље..., утиша глас тетка из праонице, и то, наравно, опет нисам разумела, као што нисам разумела ни дете с одсеченом главом, није ми било јасно због чега они који умиру и даље расту, и зашто га нису раније пронашли, будући да је кроз Малу шуму толико света пролазило.

И ми смо се повремено одважили да сиђемо до шуме бициклом, понекад бисмо чак одлазили и до пешчаног копа (??), али то је већ био страни терен, непознат, са застрашујућим законима и џомбастим, рачвастим земљаним путевима. Наш свет је заправо био онај правоугаони простор што се простирао иза и испред четири велике зграде, ту се одигравало све што је било важно у нашем животу.

Ту је Лацика ставио у џеп, док се возио бициклом, свој први испали млечни зуб, ту смо седели у трави за врућих летњих дана на простртим чаршавима и договарали ко је у кога заљубљен (у ком улазу живи?), ту смо остављали једни другима кредом исцртане поруке на бетону, по могућности што веће, како би се и са прозора виших спратова могле прочитати.

Била сам веома поносна када су дечаци моје ланчиће начињене од шишарки почели поклањати девојчицама. Шишарке покупљене у Малој шуми сам затупљивала на бетону, а затим их украшавала. Ускоро су у нашем улазу сва деца носила такве ланчиће, причвршћене за кожне каишеве, окачене о врат, поред кључа.

У то време су наш крај преплавили огромни кранови, блокови су се ширили. Копале су се гигантске рупе које су преко ноћи осветљавали рефлектори с плавичастим светлима, а затим су дошли дугачки конвоји камиона и рупе су попуњене. Из земље су никли брежуљци и рупе годрок????, текло је Стварање, дуж тротоарâ појавило се жбуње (??) лигуструма (??) и слабашна, гредама подупрта стабла. Отворен је "мега C-маркет", чак је и TV дневник известио о новом, модерном систему с покретним тракама, нема више напорног чекања у редовима, слушали смо на TV-у, и силазили доле да чекамо у реду. Пред мега C-маркет поставише оријашке саксије за цвеће: на балконима тада углавном још није било цвећа, људи су ту држали кутије и алате, ормане који нису стали у собу и душеке који ће бити добри за зиму: мало острво са цвећем које се појавило у тој бетонској џунгли било је право освежење.

Када је у петом разреду на једном часу тема била петунија, сви су морали да однесу једну петунију на час биологије. Моја мајка је од Вегваријевих телефоном добила информацију да их испред мега С-маркета расте право мноштво и да су они већ и убрали неколико. Мама увече више није желела да сиђе, сутрадан ујутро пре школе скренули смо тамо Пеглицом. Једну је само ствар била сметнула с ума, наиме то да је у складу са јединственим наставним планом и програмом у свим петим разредима свих школа у блоковима који су бројали сто хиљада становника, те недеље на дневном реду из биологије била петунија, тако да смо ујутро нашли само један разровани, украса лишени ред бетонских саксија. Заједнички смо се, Вегвари и ја, нагнули над петунијом под микроскопом, гледајте, децо, корен јој садржи слаткасту течност, и заиста, од тада редовно грицкам петуније.

На ледини између игралишта и троспратница једног лепог дана никло је брдашце, које је касније служило за санкање. Одатле су Јакабови донели онај лаки, сунђерасти, чудни камен који би повремено блеснуо спектром дугиних боја, као бензин; од таквог камења, говорили су, имају још читаву хрпу, и од тог камења сам ја извајала своје најславније уметничко дело после оних коцкица од шишарки, једног црног снешка. Малим шлепером смо затим пренели веће комаде. Снешка сам препустила Силвији, а ја сам постепено усавршавала своју технику, и, служећи се чак и мамином грицкалицом за нокте правила све компликованије ствари од релативно меког, растреситог материјала. Прстен трудној сестри Тибике Лацкоа, која се непрестано сунчала и са осмехом посматрала мали, занимљиви накит на свом прсту. А онда и намештај за лутке, наруквицу која се, међутим, одмах сломила, и на крају бескрајно много бисера: после неког времена све девојчице у крају носиле су моје ђердане, долазиле су са кесама, кутијицама, и заузврат доносиле ципелице за Барбике, матрице, све оно што је могло представљати ма какву вредност за робну размену. Грозничаво је текло Стварање, земљу су прекриле хиљаде вијугавих цеви, каблови и слојева смећа, множили су се бисери, а множили су се и моји драгуљи које сам закључавала у кутијицу.

Онај тајанствени сунђерасти камен што се пресијавао, попут бензина, у дугиним бојама, од тада нисам видела, тај минерал магичног сјаја од којег је начињен брег за санкање и чије се покоје мање парче већ налазило у сваком стану, то је – данас већ знам – изузетно опасан отпад, топионичка шљака пуна тешких метала, катрана и отрова што се споро растварају, која се постепено увлачила у земљу, у дрвеће што расте и разгранава се, процеђивала се у дубине дубље чак и од окна лифта, све до кабловима постављеног пакла, и својим блиставим прахом увлачила нам се у плућа, освајала ваздух, мрачила небо и одлелујала тихо, ношена ветром, све до кровова десетоспратница, изнад последњег реда исписаног округлим облацима, па чак више и од тога – онамо где се по мишљењу маме Гере налази царство небеско.

Белешка о писцу

Кристина Тот (Tóth Krisztina, 1967) је по основној вокацији песникиња и књижевни преводилац, тек последњих неколико година почиње да објављује и приче. Веома је свестрана, мултимедијални је уметник: преводи са француског, пише књиге за децу, филмске сценарије, критике, а бави се и уметничком фотографијом.

Критика је одмах прихватила поезију Кристине Тот. Већ њена прва збирка песама, под насловом Јесење вијорење капута наишла је на добар пријем. У време објављивања збирке поезије под насловом Прашњави снег, којом је уједно и закључена њена прва песничка развојна фаза, Кристина Тот већ спада у истакнуте представнике младог таласа мађарске поезије. Своје највеће песничке узоре и мештре она налази у чувеној послератној генерацији песника, настављача естетицизма међуратне "класичне модерне" окупљених око часописа Ујхолд (Млади месец), а нарочито важног песничког узора налази у вероватно најбољој мађарској песникињи двадесетог века, Агнеш Немеш-Нађ (чије је песме код нас преводио и Данило Киш). Па ипак, лирика Кристине Тот далеко је од пуког епигонизма и талентоване примене и разраде већ виђених формалних шаблона. Њена поезија углавном полази од неког предмета, особе или догађаја из реалног света, да би се на тај начин створила једна особена атмосфера, један специфичан лирски свет прожет осећањем интензивног доживњавања несреће живота, које тек повремено бива прекидано ситним радостима. Усамљенички живот лирског субјекта – младе жене, и његов помало једноличан ток, главна су опсесија трагично интонираних песама Кристине Тот.

Ту особену атмосферу свог лирског света Кристина Тот успешно транспонује и на своју прозу. Два текста заступљена у овом избору преузета су из збирке новела под насловом Линијски код, која се састоји из петнаест новела. У поднаслову сваке од новела стоји нека варијанта линије, или, пак, неки линијом означен просторни или неки други однос. Ове новеле се заснивају на једној готово прустовски префињеној поетици сећања, само што овде нису прећутани неки мање пријатни, понекад и до гротеске преувеличани физиолошки, готово вулгарни елементи тог сећања. Њене новеле не краси увек логична кохерентност, текстуална целовитност нити утемељена психолошка мотивација поступака ликова, али то овој ауторки, очито, и није био примарни циљ. Њена проза пуна лирског набоја пуно обећава и наговештава да је новија мађарска књижевност у Кристини Тот добила не само одличну песникињу, већ и даровитог прозаисту особеног гласа и сензибилитета.