Јанош Хај

Тајна

Жена није знала. Зато се то и могло сматрати тајном, јер није знала. Дисала је равномерно, како дишу само они који не знају. Добро је што не зна, мислио је мушкарац. Била је ноћ. Два сата прошло. Тада се он обично буди, као да му неко цокулама растерује сан, нагло се прене, и онда више не може да заспи, јер он зна. Сатима само размишља о томе шта ће бити, како ће му тећи живот, али до некаквог смирујућег решења, које би му можда могло донети неопходан мир да поново заспи, никако не може доћи.

Жена није сумњала. Не само што није знала, није ни желела да зна шта се догађа. Није запиткивала мушкарца: зашто си смршао, коме желиш да се допаднеш, или те, можда, неко физички тако исцрпљује да се с тебе и нехотице топе сувишни килограми. Једино што му је, ваљда, једног недељног јутра рекла, било је ово: скоро си исти онакав какав си био у својој двадесет и петој када сам се заљубила у тебе, само се мало ипак разликујеш, јер године се, је ли тако, не могу замрзнути, не може се избрисати све оно време које је на парампарчад исцепкало нервни систем и кожу на лицу.

И деца су се сложила с маминим мишљењем да је тата увиткио. Вероватно зато, рекла је жена благо се осмехнувши, што одбија да једе месо, и уместо њега само трпа на тањир оне огромне хрпе зелениша.

Последњих месеци се мушкарчев јеловник заиста радикално променио. Одбијао је да једе месо, на пример. Али из тога жена није извукла закључак да је можда у шему улетела нека нова жена чија је фикс-идеја да се смеју јести само веганске ствари пошто је све друго нездраво, штавише убиствено. Месождери су, дакле, сви криминалци или у најмању руку помоћници криминалаца, саучесници у оној општечовечанској кланици коју једна особа модерних схватања не може прихватити. То је рекла та млада, или барем од његове супруге знатно млађа жена, а реч је, наравно, било о нечем сасвим другом, о томе да она мрзи свог оца, и ту је мржњу желела исказати тиме што није хтела да једе она јела која је њен отац са тако халапљивим задовољством гутао. А тај њен отац био је сасвим нормалан отац, који је обожавао своју ћерку, а и ћерка је њега годинала обожавала, али је онда одједном схватила да отац ипак само може да јој остане отац, да јој не може бити партнер, и то разочарање донело јој је мржљу према њему, а уједно и обожавање старијих мушкараца.

Али његова супруга није размишљала о једном таквом, врло могућем, објашњењу, него о томе да јој је муж можда случајно купио један од оних „лајфстајл“ магазина, продавачица га је присилила да га узме пошто јој је само тај примерак од прошлог месеца још остао, даће га она њему и упола цене, има у њему и хороскопа, ако ништа друго, то ће му сигурно користити, бар ће се слатко смејати тим будалаштинама, на пример томе који му је срећан дан, јер каква ли је то само глупост да вам неко каже који вам је дан у недељи најбољи. Жена је, дакле, мислила да јој је муж у неком од тих мушких магазина који су му случајно доспели у руке, могао прочитати како треба водити исправан и здрав живот, како сада, кад се педесета ближи, ваља већ повести више рачуна о здрављу, и она би то радила када би имала макар трунчицу времена које би могла посветити себи. Али она га нема. Није је чудило ни то што јој муж једе и некакве специјалне био-производе, разне екстракте лековитих биљака који јачају имунитет, што је потпуно баталио своју вечерњу чашицу, ама ни капи, не пије више ни газирану минералну воду, искључиво негазирану, а и од кафе се одвикао. Толико је ово време постало неподношљиво за живот, помишљала је она, да сви нађу себи неку занимацију, некоме је то алкохол, а некоме само шљака или пецање... А страшно је и помислити да вам муж седи тамо на обали неког језера и сатима само буљи у воду. Програм здравог стила живота још увек је бољи од свега тога, а, не на последњем месту, то је и за организам од изузетне важности.

Није посумњала. Друге жене посумњају већ и кад им муж случајно донесе кући нови препарат за туширање, с аромом кокоса, на пример, какав никада раније нису користили. Таква жена одмах нападне мужа, а зашто си то купио, нашта јој он, да би се некако извукао, одврати да га је купио на акцијском снижењу у DM-у. Жена нато већ сутрадан креће у проверу, и одмах се испоставља да то није тачно, да онај са кокосом никада није ни био на снижењу. Значи, купио си га само зато, издире се она увече на тек пристиглог мужа, јер се оној твојој одвратној курвештији, тако она назива хипотетичну непознату жену, то свиђа, и ниси желео да јој засмета твој мирис. Ова жена то никада није радила. Када је муж једнога дана донео такав препарат за туширање, само га је питала зашто, а муж је рекао, било је акцијско снижење, ето зато.

Наравно, тајне су као и намирнице, после одређеног времена истекне им гаранција, и од тог тренутка се више не могу сматрати тајнама. Било је то једног четвртка, преподне, када жена није отишла на посао, јер је још увек имала право на дан мајке, деца још нису напунила шеснаесту, а није ни она глупа па да те дане тек тако препусти послодавцу, нема шансе. А тога дана, тачније, једног од тих дана, баш тог четвртка наумила је да најзад испегла ствари, јер то је ужас живи колико једна жена треба да пегла. Џаба измислише најмодерније пегле, техника не може да прати количински раст, што произлази из наметнуте друштвене потребе да се има бити све чистији и чистији, околина реагује чак и на најминорнији телесни мирис, и жигошу те да си запуштен. Ако треба, ти промениш и две кошуље дневно, а то генерише прање, а прање генерише пеглање. И онда тај дан мајки, уместо да проводи уживајући у материнству, она мора посветити том проклетом послу који свака жена мрзи, и заправо би већ само и због те једне ствари постала феминисткиња, кад би барем за то имала времена од силног пеглања.

Жена је пеглала и пеглала, телевизор је био укључен, баш су пуштали неку политичку емисију у којој су неки одбојни људи говорили, није обраћала пажњу о чему. Можда о томе да је живот бољи или гори од када су ови или они на власти, и да би, када би се влада променила, људи живели боље или горе. У тој и визуелно и акустички одбојној средини жена је упитала мушкарца: дакле, онда данас не треба да идеш. Морам ти нешто рећи, изусти мушкарац. Жена се престравила: сада ће, помислила је, сазнати оно што она никада, бар у свом животу никада није желела да сазна, и сетила се препарата за туширање, мршављења, здраве исхране, и изненада јој је синула друга могућа интерпретација свега тога. Није сигурно да треба да ми то кажеш, одвратила је. На жалост, то не може остати тајна, и ја сам мислио да ће моћи, али се јуче испоставило да не може. Да је све оно што сам учинио, а учинио сам много, било недовољно да се заустави процес. Какав процес? – упитала је жена, готово уверена да је та друга жена остала трудна, и да јој наравно није ни на крај памети да побаци, те да на овај начин уцењује мушкарца, њеног мужа, да га приморава да напусти своју породицу, јер, на крају крајева, он је ипак добар човек који не би напустио жену с дететом које је његово. Идуће недеље... Шта ће бити идуће недеље? – упаде му у реч жена. Почиње, рече мушкарац. Шта почиње, упита нервозно жена. Хемотерапија, одврати мушкарац. Не разумем, прошапта жена, не разумем,... каква... не разумем... И рекавши то, она се скљока у фотељу што се налазила ту непосредно крај даске за пеглање. Нисам хтео да ти кажем, прозбори мушкарац, јер сам знао да ионако имаш толико проблема, деца, твоји родитељи, и наравно онај твој глупави посао где никог не занима имаш ли приватни живот. Нисам хтео да ти прикачим још и ово, а и неки лекар-хомеопата ме је храбрио да ћу успети да променом начина живота зауставим процес, рекао ми је да од њих десет, деветорици успева, али, на жалост, изгледа да сам ја био десети. И рече како годинама није ишао на рентген плућа, а када је на крају ипак отишао, показало се да не само на једном месту, него да му цела плућа прекривају мале злоћудне куглице, а јуче се испоставило и то, након што су му урадили један CT на читавом телу, примећено је да се тумор појавио већ и на јетри и на бубрезима, и да више ништа друго не преостаје, само хемотерапија.

Жена није знала шта да каже, тек неколико минута доцније, шта му је то требало да толике године пуши, а и тај алкохол, ни он није био од користи. Покушавала је да нађе неког вантелесног непријатеља који се, користећи слабост личности, ушуњао у живот њеног мужа, и тамо годинама шенлучио, док на крају није потпуно растурио тело. Дешава се и онима, рече мушкарац, који не пију, њима исто тако. Али теби зато што си пио и пушио, каза жена, и заплака.

За викенд су већ и деца сазнала шта је с татом, и тада су већ сви знали да мушкарац иде на хемотерапију, а онда сазнадоше и то да та хемотерапија није могла да спречи бујање непријатељских ћелија. Заслугом докторке којој је мушкарац из неког разлога био симпатичан, или јој можда беше жао жене и деце, који ето, остају без оца, он доби још две куре, умро је тек после треће, непуна два месеца након откривања тајне.

На сахрану нису позвали много људи. Родитељи, јер они још беху живи, његова мајка рече у мртвачници зашто ја не лежим сад ту, неколико блиских рођака, његов брат, на пример, који је на уво своје жене шапнуо, да је то тих петнаест година, колико је трајао пушачки стаж његовог брата, а и пио је доста, да се то манифестује сада у овој смрти, а жена је само климала главом, како је добро што ми нисмо тај пут одабрали, касније су се наравно страховито чудили када се и њихов пут слично завршио, али тада још нису знали да ће тако бити. И од пријатеља је дошла неколицина, жалили су тог човека, премда су и они били убеђени да и он сноси кривицу за ову смрт, ако ни због чега другог, а оно због тога што није желео да живи. Када је сазнао да је у невољи, одрекао се себе. Јер такви умиру, рече један који се чинио информисаним у оваквим стварима. Они који се не одрекну живота, таквима рак не може дохакати. Жена је плакала на челу поворке, са двоје деце крај себе, жао јој беше мушкарца а криво јој је било и што је остала сама, мада јој се на трен указа могућност живота различитог од досадашњег, а пошто је мушкарац био брижне нарави па је за собом оставио безброј осигурања и везаних банковних улога, изгледало је да ће се такав живот моћи и финансирати.

Стајали су тамо, пуни туге и оптужби на рачун мртваца, и нико није обратио пажњу на високу црну девојку, можда чак и мало вишу од покојника, али то се више не може проверити, која је стајала мало пострани, видно дистанцирана од осталих пристуних. Нико није видео ту девојку, а није видео ни њен бол, нису осећали мирис те девојке, тај пријатан мирис кокоса што је препарат за туширање оставио на њеном телу, јер је она била непостојећа, као што је сада већ непостојећи био и - мушкарац.

Single bell

У то време је још била пробирљива, кад јој је момак рекао да је готово. Ових шест година било је лепо, штета би било покварити их са још шест, а и нашао је он неку са којом би могао провести нових шест, наравно, то сад не жели да уноси у ову причу, јер није то разлог.

Тада је још била пробирљива. Двадесет осам, то још није ништа, има још времена, барем математички, нарочито ако укалкулишемо да се данас чак и у четрдесетој може родити. Бирала је, а то бирање је заправо било одбијање. Свакоме ко је покушао с њом, а таквих је било, и то не мало, рекла би „не“, а разлог томе још увек је била претходна веза, оних шест година које су изгледале као да нуде сигурност за цео живот. Толико је тај период још био жив у њој, а приде је ишла још и повређеност коју је осетила пошто је остављена, а тако је остало чак и након што је успомена на тих шест година избледела, још годинама ју је неприметно везивала за тог момка.

Касније је, додуше, било неких резултата. Донекле је и телесна потреба срушила блокаду високих захтева. Не може овако млада да живи тако што ни са ким не води љубав, барем повремено. Јер тада су јој у шему улазили већ и неки ожењени мушкарци, с којима се заиста само ретко могло, једном у недељу дана или једном у две недеље. Они су се позивали на своје године, а у ствари се радило о њиховим женама, које су били обавезни, поред оне једне сеансе са швалерком, двапут, или барем једанпут недељно задовољити, и тако би се скупило тих два-три пута недељно, колико су пута још стварно и могли, с обзиром на њихове године. Дакле, ипак су поред жене биле ту и године, тих четрдесет пет или четрдесет осам година, а ситуацију је само погоршавало то што би мушкарац своје брачне и пословне проблеме вечито компензовао алкохолом. Понекад би им ипак успевало и по неколико пута, и жена је тад знала да јој се властити менструациони циклус управо смењује с циклусом његове супруге.

Али узалуд сва попуштања, захваљујући којима су у шему повремено улетали типови с потпуно стравичним карактерима. Међу њима беше и један радио-репортер, који ју је буквално прогонио својом љубомором, вечито захтевајући у минут прецизне извештаје о оном времену које је он, радио-репортер, узгред буди речено проводио са својом женом, можда чак и водећи љубав с њом. Сваких сат времена слао јој је SMS-поруке, треба ли уопште рећи, имао је службени мобилни и стално ју је зивкао, али често није ни проговарао кроз слушалицу, само би ослушкивао где се девојка у том тренутку налази, дахћући јој на уво. А после би јој пребацивао, у подне сам чуо звук аутомобила око тебе, где си била. Оваквих се сместа треба отарасити, то свако зна, али тешко је то, јер је управо то суштина њихове личности, да их се не можеш отрести, и да није било оне реорганизације у радију која се и тог типа тицала, па је, не би ли сачувао посао, од јутра до мрака зврјао по згради радија, као утвара уплашена за своје радно место, да, дакле, тога није било, ваљда би тај још и дан данас дахтао девојци за вратом, а понекад би бескрупулозно вирнуо чак и у женску свлачионицу на базену да провери да ли је још тамо, да није можда пребегла код мушких.

На крају су сви они почели да изостају. Последњи је био онај што јој је већ при првом сусрету саопштио да он неће напустити своју фамилију, нека се она томе ни не нада. Та искреност се девојци веома допала, да он, ето, не пљује своју жену као толики други које је баш због тога омрзнула. Јер како, забога, може пљувати жену која му је децу родила и гаће му пере, како ту јадну жену може називати свакојаком курвештијом с којом је ужасно провести и један минут, оне две недеље летовања док само њу гледа, њему је то годишњи Аушвиц. Од ње се само бежати може и зато је он, на пример, и код ње дошао. Поврх свега, све то пљување пред једном другом женом која је стицајем околности још и његова швалерка. Била. Овакве је сматрала трулим, љигавим типовима, злим људима, и брзо би их бацала у корпу за отпатке, није желела да се не дај боже тај стварно разведе, ожени се њоме, а после да у кревету неке треће жене о њој говори исто такве грубости као што то чини са својом садашњом женом. Али овај мушкарац не, овај је рекао да он неће, и она се обрадовала тој искрености, која је касније ипак постала разлог труљења њихове везе.

Једном је приликом том мушкарцу рекла, баш после вођења љубави, лежали су у кревету, мушкарац је управо размишљао о томе колико минута још мора овде провести, кад га девојка изненада спопаде како је њој, ето, већ тридесет осма, и тело јој даје сигнале да мора родити. А и психички. Једна жена без тога не може, не може да их нема. Само тад о себи може рећи да је испунила захтеве што јој је њене полне одлике намећу, ако их има.

Онда настаде свађа, јер мушкарац је деце већ имао, и није на том плану желео даље да расте, намера му је била да развија свој бизнис, а не породицу. Надвикивали су се, обоје голи, у кревету. Мушкарац се усправио и сео, на стомаку му се наборала кожа, личио је као заврнути јорган којем заиста не треба дете, па чак ни девојка, можда само његова стара жена која га код куће чека како би му спочитала све увреде свога живота. Девојка се на крају продера на мушкарца, рекавши му да ће кришом да пробуши кондом да би затруднела.

Мушкарац више није дошао.

Две године је прошло од тада и девојци је време сада већ очито прошло, мада јој каткад још заискре очи када на телевизији чује о неком касном порођају, како је на пример у некој швајцарској болници или у Кореји једна четрдесетпетогодишњакиња донела на свет здраво дете. Бебица има три киле и шездесет пет грама, дугачка је педесет четири сантиметра, није јој требао чак ни инкубатор, а и мама се осећа сјајно. А онда би у репортажи следила једна дуга похвала данашњем, изузетно високом нивоу медицинске науке.

Барем ми је мама ту, рекла је једној својој пријатељици. Девојка, која је, узгред буди речено, била наставница енглеског, са CD-а је управо пуштала Jingle Bells, ближио се Божић, припремала се за последње часове у полугодишту, деци увек пушта ту песмицу у ово доба године. Барем мама, понављала је девојка, јер тату није могла рећи пошто га је пре неколико година покосила једна наизглед безазлена срчана мана, за коју се у почетку сумњало да је на нервној бази. Барем њу могу да волим, а и она мене

Пријатељица мало поћута, нешто се дрндала са шољом за чај, набадајући парчиће воћа кашиком, јер оне су пиле воћни чај са благом аромом цимета, можда то беше баш божићни чај. А онда рече само толико да је баш у томе ствар. У чему то, изненађено се обрецну девојка, пошто уопште није разумела зашто јој пријатељица каже баш то, кад је она имала стварно толико предане, са становишта детета готово савршене родитеље. То је, настави пријатељица, извор свега лошег. Шта, поново упита девојка. Добра породица, изусти пријатељица. То је будалаштина, рече девојка, да добро може бити узрок лошег. То није логично. Али тако је, није се дала пријатељица, добри модели које тамо покупиш толико те вежу, а поврх свега ни емотивно не можеш да се отцепиш, јер ништа није разлог тој њиховој претераној доброти. Можемо их волети бескрајно дуго, чак и до краја нашег живота. И зато ниси способна да оствариш праву везу. Момке тестираш на мајци, или ти се укаже слика твог оца, желиш такве као он, да ти наведем само неколико ситница. Ја мислим да је ситуација баш супротна, насмеја се девојка, управо су катастрофални бракови оне деце која су одрасла у лошим породицама, они понављају разводе, насиље у породици, све оне грозоте које су код куће видели и покупили. То и социолози могу да докажу, чак и на најмањем узорку. Слушај, рече пријатељица, узмимо редом све оне које познајемо. И тако, на предлог пријатељице, почеше да ову наизглед егзактну, научно лако доказиву чињеницу проверавају на свом узорку. После брзог пребројавања, пријатељица је иначе била математичарка, и предавала је у истој школи као и девојка, испоставило се да је преко седамдесет одсто девојака које потичу из добрих породица, ако за основу узмемо њихов круг пријатеља – оних тридесетак девојака чије је животе пријатељица до танчина познавала, јер мужа није имала, а ни дете, па је слободно време проводила упознавањем туђих судбина – да су дакле те девојке из добрих, стабилних породица, у старту без икаквих шанси, и све то могу да захвале тим својим душама од родитеља, насупрот девојкама које потичу из лоших породица, од којих педесет четири одсто може рачунати на успех у брачним водама.

То никад не бих ни претпоставила, изусти девојка, и у том тренутку јој је пријатељичина наизглед потпуно поуздана статистика из главе избрисала момка који јој је одузео шест најлепших година живота, и којег је често оптуживала да јој због њега није успео живот, јер то су биле баш оне године када је још с правом могла да бира, када би још с било чим, тачније с било ким имала шансе, али зашто би то радила? Имала је сигурну везу која је тада изгледала као веза за цео живот. Заборавила је момка и на упражњено место сад наједном уђе њена мајка као када се мењају сцене на позорници и када претходни глумци излазе, али се декор не мења, а остаје и осећање које су претходни глумци изазвали. На то упражњено место сада је, дакле, ушла мајка на коју је девојка, иначе, физички из године у годину све више подсећала, која јој је својом љубављу, преданошћу, свим оним добрим особинама које се једној мајци приписати могу – упропастила живот.

Ротациони Божић

Тих дана чак ни најстраственији љубавници не ремете породични мир. Повлаче се у своје тихе гарсоњере где у друштву једне осиротеле јелове гранчице мрзе празник љубави, чекајући да и овом, као и прошле године, дође крај, и онда ће тај дотични мушкарац/жена најзад изаћи из стега свог дома, и поново се појавити код њега/ње, и уз мале комплименте поново се заклети да ће се, када деца одрасту, коначно развести. Наравно да неће, и љубавник и у новој години опет може да стрепи колико му је времена још преостало. Али пред Божић породица је ослобођена притиска, не треба стрепети од скандала, јер само један телефонски позив у то доба може за љубавника значити раскид, и то такав раскид који чак не би бацио ни најмању сенку сумње на дотичног брачног друга, раскид који ни у ком случају не би смео изазвати неку већу свађу, јер, боже мој, може се он/она лако одбранити: извини, али то је онај мушкарац с посла који ме упорно прогања, или, то је једна жена коју једва познајем, али она је луда, она је манијак, јер стварно, само луд човек, само манијак може прекршити тај најосновнији закон, па зове телефоном у време најсветијег породичног благдана.

Фалио је још само који дан. Жена се припремала за Божић по правилима фенг шуија. Живео је у њој некакав нагон који јој је говорио да ову источњачку мудрост – барем у време Божића – треба помирити с лепотама западњачког начина размишљања, на пример са Божићем, као што је Таљар де Шарден повезао еволуцију са Књигом постања. Стони украси које је измислила били су сви од природног материјала и нису емитовали штетно зрачење. Јабуке које је качила на јелку такође је купила у био-радњи у каквој једна савремена жена треба да пазари, како то чине на Западу сви који иоле држе до себе, сви које занима властита судбина и који не дозвољавају да их однесе бујица серијских производа из магацина робних кућа.

И мушкарац је био код куће. У канцеларији су се договорили да ће завршити два дана раније. Све је одложено, урадиће се после Божића, или, још боље, у јануару. Завршну годишњу свечаност одржали су у једном кинеском ресторану. Сви су се смејали, како се ничег лошег што се током године дешавало, а такве су се ствари само и дешавале, другачијих једва да је и било, ето, не сећају. Смејала се, јер је била под дејством ракије од пиринча.

Жена је рекла мушкарцу да ће, почев од ове године, постављати естетску јелку. Мушкарац је инсистирао само на величини, али ипак ју је питао каква је то сад па јелка, пошто је између та два појма наслућивао некакву противуречност. Жена му рече да је то јелка на коју ће окачити само црвене куглице и још неке друге украсе од природних материјала који такође дају црвени ефекат, можда само још зелена може доћи у обзир, пошто је, јел'те, и дрво само по себи зелено. Мушкарац је, руковођен принципима естетизма, тог 24-ог децембра поподне, док су деца била код баке и деке, украшавао јелку, а жена је спремала вечеру у кухињи. Рибљи паприкаш. Пост још увек траје. А они се њега придржавају. И здраво је, а и традиција тако налаже. Тек увече је све било спремно. А бака и дека су три пута телефонирали, рекавши да и они још имају ужасно много посла, на пример, не знају шта им је чинити с њиховом јелком. На крају су око осам сати успели да запале свеће и отпевају Анђела с неба, на чему је породица инсистирала, као на једној лепој и ганутљивој сцени. Уследило је отварање поклона. Прво деца, редом. Свако дете добило је шест пакетића: и добила су много, а било је важно и да поклони буду упаковани у пуно пакетића, јер жена је сматрала да то онда значи и већу радост, за децу, разуме се, а и за њу, јер би приликом сваког новог отварања пакета вешто одглумила чуђење. Предаја поклона одраслима догодила се некако без толике помпе, као кад се предају награде поводом великих националних празника. Мушкарац је био помало узбуђен, побојао се да не прође као прошле године кад су ципеле вредне двадесет хиљада форинти изгледале сјајно, али су се појавили проблеми с њиховом величином. Жена је мушкарцу купила скије, што се мушкарцу с једне стране уопште није свидело пошто је био привржен својим старим стварима, а с друге стране осећао је да га жена на овај начин упозорава да сви њихови пријатељи Нову годину дочекују у Аустрији, док они стално остају код куће и иду код својих најдосаднијих пријатеља да једу оне огавне виршле у вештачким цревима, јер остали, који су макар имало занимљиви, одлазе на скијање у Аустрију, или у горем случају, у Словачку, и она се у последње време третира као добро место.

Следећег дана жена је у десет сати наговестила да се ваља спремити за божићни ручак код њених родитеља, и подсетила децу која су се спремала, мртва уморна од синоћњег дедамразовања, да је, богме, Деда Мраз и тамо свратио.

Чему ти стални одласци, процеди мушкарац нешто у том стилу, а жена љутито одврати, и код твоје маме смо стално ишли, нашта се мушкарац обрецну, рекавши да она више није међу живима, а на то жена одбруси: да је жива, и сад бисмо још ишли код ње.

Поподне су отишли код кумова, одмах после божићног ручка, на којем су иначе јели ћурку са сувим шљивама и кромпир-пире. Код баке и деке упаковаше поклоне у кола, и они беху врло дарежљиви, воле они своје унучиће, а онда правац кроз град. Кумови живе у једној кући с баштом у приградском насељу Будајене. Проведоше неко кратко време код њих, једва довољно да препакују поклоне, у току те размене стигли су да обаве једно кратко паљење свеће. Стигоше кући увече, просуше све поклоне под јелку и отераше децу на спавање, јер касно је, а играчке ће их и сутра сачекати, уосталом, сад и не би знали да одлуче који пакет да отворе. Мушкарац и жена стигоше још да се распреме, сад већ и они одлазе на спавање, пошто су следећег дана били позвани у један провинцијски градић, у којем живи мушкарчева сестра, да и тамо прославе Божић и размене поклоне. То је мушкарцу била једина родбина, с осталим рођацима или више није одржавао контакт или су помрли. Поподне су навратили и до женине тетке, да и тамо направе један мали Божић. Божић за свакога значи љубав. Нико не сме изостати. Увече су стигли кући. Двадесет шести. Поклони се опет нађоше под дрветом, а деца у кревету; чак и родитељи одмах легоше. Можда је жена и рекла нешто типа: како ли је само безвредну ствар добила од не-знам-кога, вероватно од мушкарчеве сестре, и колико је само она пажљивији купац поклона. Итд. А онда је заспала.

Мушкарац се током ноћи пробудио. Пуно је попио и морао је у WC. Јелка је тупо светлуцала. Није на њој било разметљиво блештавих украса, јер је била естетична. Једва је видео прст пред оком, па се спотакао о пакете нагомилане на поду. Он прво опсова, а онда устукну, плашећи се да коракне даље, да не налети на још неку препреку. Некада давно, помислио је, долазио би само једном. И није доносио ништа, само је означавао да је дошао и тај календарски дан. Соба је тада била празна. Али било је нечега у том празном ваздуху, можда његова мајка како пече неке колаче, или мирис њихов, нека таква слаткаста ствар, помишљао је тамо, стојећи на том месту, сада толико претрпаном толиким мноштвом поклонâ. Како би овде, дођавола, и могло стати било шта, у ову пренатрпану собу, чак ни обична столица, а камоли некакав анђео.

Изабрао и са мађарског превео Марко Чудић

Белешка о писцу

Јанош Хај (Háy János, 1960), спада у млађу генерацију савремених мађарских песника и прозаиста. Нарочито су му велики одјек код мађарске критике изазвала прозна дела, пре свега његов необични постмодерни историјски роман Џигердилен и роман бајковите инспирације Ксанаду.

Однос критике и стручне јавности према делу Јаноша Хаја у Мађарској је помало контрадикторан: док га једни хвале као мајстора тзв. „дереторизованог“ језика који, служећи се одвећ свакодневним језичким формама и формулацијама, уздиже свој прозни дискурс на разину универзалног, дотле други управо у тој његовој радикалној језичкој „лакоћи“ налазе једну од најслабијих тачака његовог стила, пребацујући му да само тим површним, шаблонским, често и граматички (намерно) исквареним свакодневним језиком успева да дође до дубљих, слојевитих, често и митологизованих значења. Једно је, међутим, неспорно: публика, бар она која се иоле озбиљније занима за књижевност, веома цени и воли дела Јаноша Хаја. Он је, свакодневним жаргоном речено, „успешан“ писац јер му се књиге продају у прилично великим тиражима (имајмо у виду да је ипак реч о тзв. „врхунској“ литератури, а не о бестселерима). Опште је мишљење да су његова дела велико освежење за мађарску књижевност јер су лишена у мађарском књижевном дискурсу доскора иначе веома присутног модернистичког патоса. С друге стране, у његовим текстовима не налазимо ни онај цинично-критички став какав видимо код доброг дела савремених мађарских писаца, али ни онај богати и изузетно слојевити иронични језик толико карактеристичан за мађарску књижевност уопште. Хајева иронија напаја се на другим изворима: она свој ефекат постиже пре свега захваљујући запањујућој непосредности своје специфичне употребе језика. Својим једноставним ткањем реченица, употребом речи које асоцирају на инфантилност, Јанош Хај забавља читаоце, али ни у једном тренутку не заборавља да писац треба да створи захтеван, квалитетан и слојевит текст. Хај је самосвестан и образован писац који се често служи прикривеном инфантилизацијом и ироничним упрошћавањем великих митова, а велике научне истине под његовим пером постају пуке фразе и отужна општа места. До „истине“ се у његовим текстовима долази наизглед прилично лако, али та се истина у животима његових књижевних јунака не дâ лако верификовати и она сместа губи своју вредност, па се може рећи да је са тог становишта Јанош Хај и веома провокативан писац који зачикава топосе тзв. „озбиљне“ литературе. Књиге су му промишљене, теме су му – било да је реч о бајкама, мађарској историји, љубави или смрти – вешто уклопљене у одабрани језички регистар, при чему и те језичке регистре лепо прилагођава датом књижевном јунаку, у складу са данашњим временом и данашњим стањем мађарског језика, а да ипак не претерује с коришћењем жаргона и сленга. У својој најновијој књизи, збирци приповедака под насловом С ове и оне стране стране брака бави се вечном темом љубави, раскида и других проблема везаних за овај стари животни и књижевни топос, служећи се баналним фразама и испразним флоскулама којима нас медији и дневна штампа свакодневно засипају. Јунаци и теме ове збирке су тзв. „обични“ људи, углавном без имена (помињу се махом само као „мушкарац“, „жена“, „љубавница“, „девојка“, „момак“ и томе слично): мађарска сиротиња, средња класа или новопечени „транзициони“ богаташи и њихови банални, дубљим размишљањем непомућени животи. Може се рећи да је ова најновија збирка приповедака Јаноша Хаја, из које је и овај избор сачињен, од свих његових досадашњих дела, највише, како се то популарно каже, „у сазвучју“ са проблемима данашњег времена и данашњег човека.