Петр Шабах

БАКЕ (одломак)

И тако је захваљујући неадаптираном синовцу Владимира Губајева, Матеј добио девизну помоћ, тако да је после много година могао опет да крене у свет.

Југославију је пропутовао стопом. При посматрању предела сам себи је говорио како је Швабама овде било тешко са партизанима, јер у животу није видео на гомили такво мноштво идеалних, природних заклона.

То запажање је радије оставио за себе, јер би било некако глупо у тренутку када се ширио на предњем седишту аутомобила Mercedes Benz, да пита пристојног возача шта о томе мисли он и његови рођаци у Хамбургу. И тако се конверзација ограничавала само на теме као што су лепо време и лепи крајолици. Возач који се својим преучтивим ''ја, ја''1, пре понашао као да је био Матејев шофер, ревносно је потврђивао главом.

Тему су променили само једном – када смо полако пролазили поред преврнутог камиона који је лежао у јарку изврнут на страну.

''Ein Verkehrsunfall''2, рекао је Матеј, возач је одговорио: ''ја, ја'' и похвалио га за његов немачки.

У град у којем је живео Маркусов рођак, Југословен Милан, су стигли тек негде предвече. Матеју је требао тренутак док није нашао праву улицу, јер је план који му је његов пријатељ Грк нацртао у Прагу, није био потпуно савршен. Тачније речено – рука која га је тада на журци код Владимира Губајева стварала није била баш сигурна.

Добродошлица је, међутим, била врло срдачна и Матеј је морао да испије огромну колићину ракије, док га Милан и његов ожењени брат Стеван нису пустили у кревет. Следећег јутра Матеја је пробудила бучна, жустра музика и мирис пржене сланине. А наредна ракија је стајала у чашици на сточићу поред кревета. Једва ју је испио и са свима се поново испоздрављао као да се нису видели читаву вечност, домаћини су га извели на балкон.

Одоздо га је гледала гомила људи.

Када је Милан показао на Матеја и узвикнуо Чехословачка, сви су почели да ударају ногама о земљу и да подврискују.

''То је свадба'', објачњавао му је Стеван, док му је његова дежмекаста и доброћудна жена право на балкон донела и следећу флашу ракије и налила Матеју нову чашицу.

''Требало бинешто да кажеш, то очекују'', подстицао га је Милан и рукама заводио мир медју окупљеним народом.

Тек тада је Матеј приметио да неки људи у поворци држе мотке на чијим су крајевима окачени чудновати предмети. Био је тамо брусхалтер и нешто као црвена сукња и много шарених марама. Али најчудноватије од свих се овде издвајао сват одевен у црно са огромним портретом Јосипа Броза – Тита.

''Мораш им нешто рећи, хајде'', шапутао му је Милан и боцкао је Матеја у ребра. ''Живели сватови'', узвикнуо је Матеј и подигао чашицу ракије високо изнад главе.

''То је мало'', закукао је Милан,''додај нешто!''Додај бар-браво, Тито!''

Матеј – подстакнут препеченицом – забруја ''Браво, Тито!''

Доле испод њега се дигла џиновска бура одушевљења.

Неколико тренутака касније су се Матеј и Милан нашли за свадбеним столом на месту одређеном за најважније госте. Држале су се здравице, а количина хране и пића се практично није смањивала, јер је – што је на Балкану добар обичај – немогуће допустити са се негде на столу појави место које зјапи празно.

Матеј је свима објашњавао да је ту само у пролазу, пошто се упутио у Грчку, а они су се смејали и узвикивали нешто у том смислу да ће то сачекати, да све иам своје време.

И тако је Матеј пио и играо и братимио се на све стране. Касније, када је већ једва стајао на ногама почео је да прича вицеве и сватови иако нису могли да разумеју ни половину његовог нерзумљивог говора су се гостољубиво смејалина сав глас.

''А сада ви!'', изазивао је Матеј,''сад ми в ииспричајте неки виц''.

''На какав виц мислиш, пријатељу?'', питао га је намргођени мушкарац са огромним брковима који се представио као Радислав.

''Политички'', замумлао је Матеј,''јел’ знаш неки политички виц, Радиславе?''

Бркајлија је запањено понављао да га баш не разуме, да не зна баш на шта мисли.

''Ми имамо вицеве о Хусаку, разумеш? Тако и ви мора да имате некакав виц о својим политичарима, зар не?''

Радислав је беспомоћно посматрао остале као да је хтео да затражи помоћ од њих. Али ни они међутим нису знали у вези са чим би требало да испричају неки политички виц и само су групно слегали раменима.

“Зар немате ниједан виц о том вашем Титу?”, с неверицом је питао Матеј и притом вртео главом. Тишина која је ту завладала била је чак и непријатна.

''Они Тита воле'', нагнуо се ка њему пребледели Милан, ''то је нешто потпуно другачије од тог вашег Хусака''

Онда се окренуо ка запрепашћеним гостима и нешто им је дуго објашњавао, али они су и даље стајали као кипови. Напетост коју је Матеј изазвао би сигурно још више порасла да није било Радислава који се одједном тако засмејао да се његов огромни брк накострешио.

''Наравно да имамо!'', весело је ударао обема рукама у бедра. ''Чуј, пријатљу! Испричаћу ти како је Тито једном преварио ђавола!''

''То је то!'', узвикнули су сви. ''Браво , Радиславе!''

Бркајлија је испричао један виц који је свако од њих чуо бар сто пута у животу, али сви су га радо сслушали поново. То како је у том вицу Тито удесио ђавола се свакако не чује одмах. Када је Радислав завршио сватови су тапшали, а неки су брисали сузе од смеха.”Имао си среће, дечко, већ сам мислио да ће те убити…”, са олакшањем је издахнуо Милан

Зар би са овим дивним људима, помислио је Матеј, са тим дивним гостољубивим људима, некоме могла да фали длака с главе? Искључено, у потпуности искључено.

Са Миланом, Стеваном и његовом женом је Мтеј дошао до грчке границе. Нису му дали другачије, него да га тамо довезу својим колима, а одбили су и паре које је хтео да им да за бензин. Свечано су се растали са њим и махали му толико дуго док им није нестао из видокруга.