Мирослав Хорњичек

Тридесет пет величанствених промаја

Одрастао сам у стану који је имао седам просторија. Био је то чаробан простор кога се и данас радо сећам. Његова чаролија се међутим није крила у броју соба- има породичних кућа и двораца пуних соба, а ипак не пружају ни десетину уживања, које нам је пружао наш стан. Тада нисам знао шта је узрок, данас међутим могу рећи да је главни чинилац била архитектоника тог места. Између просторија није било склада, односа и реда. Није постојало правило које би помогло човеку да их разуме и прође кроз њих. Иако је цео стан био на једном спрату, само су две собе имале подове у истој равни. До неких смо морали да силазимо, до других опет да се пењемо. Цео стан је био саграђен по истом принципу као и средњовековни градови- ако би неко ушао незаконито, не би нашао пут ни напред ни назад и био би без муке савладан. Ако се добро сећам никада се тако нешто није догодило, па би многи рекли да цела та сложеност није имала своју сврху. И погрешили би: била је то дивна сложеност.

И нама који смо овде живели, дешавало се да три пута уђемо негде где уопште нисмо желели, пре но што успемо да одемо тамо куда смо наумили. У стану нас је живело шесторо. Моји родитељи, мој брат Карел, моја сестра Ана, тета Франтишка и ја.

Тета Франтишка је била веома стара и ситна женица, која је већи део времена проводила у ходу. Пролазила би кроз стан полако отварајући и затварајући врата и опрезно газећи на врховима својих прастарих црних ципелица. И она би међутим, иако је ту живела већ седамдесет година, понекад погрешила врата; чули бисмо затим како пада низ степенице и како саму себе тихо грди.

Заправо, био је то стан њених родитеља, који су га такође наследили. Ја сам увек замишљао како је свака од тих претходних генерација додавала по једну просторију и како је овај стан годинама растао као нека грешка природе.

Наш родбински однос са тета Франтишком је био доста нејасан. Сви смо јој говорили '' тето '', али она није била тетка никоме од нас. Понекад би тата и мама увече покушали да рекапитулирају те родбинске везе, али никада никуда нису стигли. Није било добро позивати тету на такве разговоре.

Имала је додуше одлично памћење и знала пуно имена и датума, али је својим прецизним и сложеним поступцима долазила до чудних резултата, као онда када је доказала мом оцу да је он покојни шурак њеног братанца. Отац се тада престравио и од тог времена оваква питања су се решавала само у тетином одсуству.

Отац се плашио тета Франтишке из још једног разлога. Ишао је понекад расејан из собе у собу, а да није знао ни шта тражи ни куда иде и тада му се чинило да тету, која је туда исто тако пролазила, види на два и више места истовремено.

Тета је била доброћудна жена. Трудила се да не буде на терету, а ми смо се трудили да поштујемо њено виђење реда и мира, колико је то могуће у породици са троје деце.

Тако смо се мој брат и ја трудили да се, у случају са тридесет пет промаја, руководимо њеним осећањима.

Јасно је да је у стану, чији су отвори водили на све четири стране света и један чак горе, често дувала промаја. Некада нам је то изгледало фантастично; замислите да приликом отварања одређених врата у некој одређеној соби лупну увек иста врата у некој другој одређеној соби, која је прилично удаљена. И да приликом сваког отварања кухињског прозора, у очевој спаваћој соби са полице падне велики калајни тањир.

Једном смо ја и мој брат Карел одлучили да ту ствар проучимо и мислим да нам је то пошло за руком. Посветили смо се томе читава три дана када су остали чланови породице отпутовали на село. Направили смо основни план и започели са експериментисањем.

Било је ту разних промаја: неке су биле веома слабе, а њихово деловање једва приметно, друге су обарале књиге са стола и подизале тепих са пода. Другог дана нашег истраживања дошао је рођак Јиржи и закључио да је наш рад узалудан. Био је тада већ шести разред и изјавио је да бисмо са деветнаест могућности, што је био укупан број врата и прозора, морали доћи до неколико хиљада промаја. Био је то поражавајући упад логичке и математичке надмености у свет наших идеја, али ми му нисмо подлегли. Брат му је брзо одговорио да такво правило можда важи у свету бројева, али никако не и у свету промаја. Он је отишао, а ми смо наставили.

Стигли смо на крају до тридесет пет промаја које смо означили бројевима. Постали смо господари стана. Могли смо било кога једноставним и прецизним потезом да избацимо из било које просторије. Неколико пута нам је чак успело да пре времена отерамо нежељену посету.

Ни родитељи, ни сестра нису имали појма о овој ствари, али тета Франтишки смо се поверили. Поверавали смо јој све, јер је поседовала онај чаробни таленат неких веома старих људи, таленат да разуме веома младе људе.

Показали смо јој једном- у одстуству породице- свих тридесет пет промаја и она је, запушивши уши ватом, јурила са нама по стану и пратила наша излагања и примере онако као што посетилац замка прати причу водича.

Приказали смо јој сложену двадесеттројку при којој једна за другим лупну петора врата, осмицу која обара очев калајни тањир, деветнаестицу, увек пуну прашине и чађи и нежну, лирску тринаестицу која завесе са свих прозора подиже као крила великих белих птица.

Тета Франтишка није волела промају.

То јој се не може узети за зло, нико је и не воли, али сада их је пратила као нешто живо, као послушне снаге, као талентоване станаре који играју према нашим жељама. Посебно је ипак заволела једанаестицу, која ју је, како је говорила, подсећала на њен једини одмор на Ривијери. Та њена заинтересованост за наше промаје ганула је наше срце; никада их нисмо употребили против ње, чак обрнуто, увек смо са њом поново седели на тој топлој промаји број једанаест, а она нам је са очима пуним чежње причала о вожњи белим бродићима и о вртовима изнад обала. Касније смо према нашим промајама развили потпуно лични однос, ослободили их бројева и подарили им имена.

Био је ту бучан, али добродушан Брут, који је плашио оца, затим нечујан и подмукао Фабијан, који је терао сестру од клавира, били су ту и несташни близанци Конрад и Бертолд, који су код маме изазивали мигрену, а нама давали парче пријатне слободе, а био је ту и окретни Душан, који је могао да заустави сат са клатном. Била је ту и нежна Јулијана поред грамзиве Јустине, а овуда је пролазио и брзи Ченек, који је остајао на плафону љуљајући лустере. Затим је ту био лењи Максимилијан, који је боравио по ћошковима, а био је ту и неукротиви Леополд, који је за годину дана шест пута разбио прозор у дневној соби и то увек за време неке посете. Било је међу њима и солидарних промаја, рекао бих, отворених за сарадњу и хармонију, али и оних пуних пуних мржње, које су се давиле као два булдога. Само смо једанпут пустили Албина заједно са Лоренцом и они не само да су се међусобно ухватили у коштац, већ су узели и неке ситне предмете из трију соба и њима разбили витрину у петој.

Живели смо са њима годину и по дана. Биле су то заиста величанствене промаје- постале су наши другари, а неке од њих, иако смо тек напунили дванаесту годину- наше прве симпатије. Биле су записане у бележницу мог брата, у прекрасну бележницу са металним корицама. Кад се сетим те бележнице, не оклевам да кажем да се у њој налазила срж нашег детињства- били су ту записи о неким нашим делима, рецепти за експлозиве, мапе недоступних места, записници о сигурним хемијским процесима, три тајне азбуке, магијски поступци, системи компликованих чворова и цртежи животињских трагова, све о нашим промајама, њихова имена, особине и упутство за дозивање, све што смо проживели, гром и пакао, неисцрпни свет тих богом даних година.

Једног дана је мој брат ходао по огради моста доста високо изнад реке. Била је то веома узана гвоздена ограда и он је- у панталонама, капуту, са ципелама и капом- упао у воду. Знао сам да је река на тим местима прилично дубока, па сам зато остао миран. Људи на обали су се ипак уплашили. Карел би на трен изронио и затим поново потонуо. Било је чудно: изгледало је као да намерно тоне, као да се свом силом, и рукама и ногама, окреће увек назад ка дну.

Неки риђобради човек је узвикнуо: '' Изгубио је орјентацију! Удавиће се! ''

Други човек је збацио са капут и у панталонама и ципелама скочио у реку. Стигао је мог брата између стубова моста. Мало се с њим борио, мало га је тражио испод површине, а онда га је, да би га извукао на обалу, мало ошамутио песницом.

Када се Карел мало касније пробудио, сазнали смо истину. У тој дубини није изгубио орјентацију, како је тврдио риђобради човек, већ бележницу. Био је очајан. Није више мислио на то што је обучен, већ је стално изнова ронио по своју бележницу; она је међутим под тежином металних корица неповратно пала на дно. Све је нестало. Трагови животиња и магија, недоступна места и тридесет пет наших величанствених промаја.

Поново почети?

Чврсто смо обећали, док смо сушили братовљеву одећу, да ћемо почети поново.

Али било је већ касно. Стајали смо на некаквој прекретници и нисмо могли назад.

Једног дана смо испод носа мог брата пронашли нешто налик на бркове, а ја сам открио да ме узнемиравају очи девојака.

На дну реке, испод гвозденог моста, остало је више од бележнице са металним корицама.

Сићушна…

Биле су исте. Биле су потпуно исте. Биле су сличне, готово чудно, болесно једнаке- на основу тога како ко разуме и доживљава такву сличност. Била су једна као друга, друга као трећа, трећа као педесета( јер их није било више од педесет), а та педесета је опет била као прва. Када бисте их видели поређане на столу, рекли бисте- овде нема ни најмање разлике- уколико би се питање о разлици уопште постављало, јер о шибицама нико тако не размишља и нико од њих не захтева неке индивидуалне квалитете, нека лична обележја и особине. Од њих очекујемо и хоћемо само то мало ватре и оне то знају.

Али ипак су и у њима скривене особине као што су марљивост, раздражљивост, завист, а чак су и боље, дубље скривене него код човека; а пошто немају ту моћ, коју човеку дају говор и дела, остају само особине и не могу се променити у снагу. Знају да је то мало ватре једино што имају у тим својим главама, да је то њихова нада и њихов понос и заправо читав смисао њиховог једноставног живота. По цео дан, лежећи у кутијици, разговарају једино о томе- о тренутку, који је за сваку од њих врхунац и смрт, о том краткотрајном, али свечаном предавању пламена.

Ту се, међутим, у тим разговорима усред таме и чекања, појављују те скривене, слабе особине по којима се разликују, а покаже се и то да свака од њих има другачији однос не само према осталима, већ и према заједничком задатку и послу.

Дакле, овако је било у кутијици о којој говорим.

Шибице у њој су биле потпуно исте- исте до суза, исте до заноса, али ипак: била је ту једна већ на први поглед потпуно другачија- танaна, чак и половична. И природа понекад створи тако нешто, а камоли обична машина. Имала је слабашно тело и главицу криву и сићушну. Лежала је међу осталим шибицама и ослушкивала њихове разговоре. Причале су о ватри, као што људи причају о животу. И пошто је кутијица лежала дуго и времена је било на претек, свака од њих је причала о властитом сну, о том свом првом, последњем и једином чину.

'' Свој пламен ћу предати пећи '', рекла је једна. '' И то неће бити обична пећ, која загрева просторију и мало супе, биће то огромна пећ, а у њеној ватри, коју ћу ја распламсати, настаће потом ствари огромних димензија и значаја!''

Друга је рекла: '' Ја ћу свој пламен предати цигарети. Али то неће бити једна од многих коју пуши неки безначајан пушач у безначајном дану. Ова цигарета ће засијати у пресудном часу и над њом ће се родити идеја- драма, кибернетичка машина, филозофски систем, нешто величанствено''.

'' Погледајте '', рекла је трећа, '' погледајте ме! Имам јако тело, јача сам и дужа од вас и зато не намеравам да се задовољим предавањем тог свог малог пламена. Усред олујне ноћи и на неки начин у последњем тренутку, неко ће доћи до важног сазнања. Онда ће запалити мене да би на мом светлу прочитао речи, које ће одлучити о његовом животу и можда о животима многих других. Запалиће ме; и ја ћу горети упркос мраку и ветру читавим телом, читавом душом. Од главе до пете ћу горети, а мојим пламеном биће осветљене речи тог сазнања и њихов смисао ће бити расветљен ''.

'' Мој пламен ће бити појачан и потрајаће'', јавила се следећа, '' јер ћу га ја предати свећицама на божићној јелци. Деца и одрасли ће с радошћу гледати ка њему''.

Тако су причале једна за другом, па се с времена на време, огласила и та слабашна. Али чим би се јавила, остале би јој подвикнуле: неке строго или набусито, неке са смехом као што се подвикује несташном детету.

'' Погледај се, молим те- погледај се! И схвати најзад да ниси успела. Твоје тело неће издржати терет паљења, а иако издржи, та твоја глава неће дати ниједну варницу. Ниси успела. Помири се већ једном са тим и не ометај наше разговоре!''

Наставиле су са причањем: о великим делима, о свечаним пламеновима, које носе у себи. Она је још неколико пута покушала да проговори, али је увек изнова сазнавала о својој немоћи и сићушности, о комичности свог неуспешног постојања и о узалудности, која је управо за њу изнад свега, за њу апсолутно све.

Било је, међутим, и досадних тренутака, дугих часова, када нису знале шта ће с временом и онда би јој се окренуле са подстреком и питањима: само да би им рекла шта заправо очекује и шта би желела. Да би причала. Неколико пута се дала преварити. Али после првих речи неке би праснуле у смех, а друге су- што је било још горе- тонуле у сан. Од досаде су постајале сурове.

Као људи.

Схватила је то и дефинитивно заћутала.

Особине шибица личе на особине људи. И њихова ћутања су слична. Постоје различита: ћути се, јер нема речи, или их има, али изгледају сувишно, ћути се због неслагања, или из ината, ћути се због сазнања које је сувише болно, ћути се због кокетирања, због љубави, ћути се тренутно, ћути се годинама, ћути се о много чему и ћути се ни о чему; и ћутање је као тама у којој се ништа не догађа, или као тама у којој се догађа и превише, у којој паук плете мрежу, у којој војници опкољавају упориште, као тама пре свитања и она пре несреће, као тама љубавника или тама подстрекача, а вероватно и као тама настала само потпуним недостатком светла.

Не знамо шта се дешава у човеку који ћути. Тим мање можемо разумети ћутање шибица.

Сигурно је у њему било много сумњи и много надања, много туге и подједнако много злобе, пуно тужних речи и задржаних узвика, много узвишености и велике дубине, јер ћутања најмањих су велика и дубока.

Кутијица је лежала дуго.

Онда су је једног дана отворили и шибице су једна за другом нестајале заједно са својим тренутком; али гле несреће: ниједан од њих није личио на њихове снове. Била је то обична кухиња са плинским шпоретом и оне су давале своје пламенове да би се спремио чај, чорба, кромпир или угрејала вода за прљаво посуђе, ништа више.

Више ништа.

Сићушна је лежала на дну. Напуштале су је незнајући куда иду, а њихове последње речи су биле пуне презира и гордости или самилости и сажаљења. Она је ћутала. Онда је остала последња и рука домаћице је посегнула за њом. Била је заиста слабашна, танана, крхка и уплашена од тих прстију, њихове снаге и брзине. Њена сићушна главица се борила са невероватном мигреном. Знала је: сада је тренутак.

Сад!

У луку је полетела ка тој ужурбаној руци и ударила о храпави зид кутијице. То је заболело. Нешто као крик, као сам живот продирало је из ње ван, али у том часу њено сићушно тело се сломило и његов горњи део, бачен тим прстима, падао је све ниже, а да није дао ниједну варницу, ниједан уздисај, било шта. А свом снагом воље је држала то нешто у себи као да је знала да прави тренутак још није дошао.

Тако је завршила у корпи пуној отпадака.

И тек је онда- било из жалости или из беса, због олакшања или једноставног, поузданог сазнања да је то њен тренутак- уздахнула, викнула, запевала, подарила, испустила из себе све, а пре свега своје дуго дубоко ћутање свих дана и недеља свога живота.

Није било пуно тога. Човек, који би то запазио, рекао би: искрица. Али није било никог да то примети и оцени. А у корпи је било папира који су почели да тињају. Родио се пламен. Затим се корпа запалила. У кухињи је било завеса, пламен их је захватио и пењао се по њима слично биљкама пузавицама; ватра се ширила.

Домаћица није била ту- отишла је вероватно по нове шибице, а ватра је ушла у спаваћу собу.

Кућа је изгорела.

Наравоученије: Не дирајте сићушне. Или ће се наљутити.

Уметност губљења

Људски језик је створио низ речи за наше врлине и мане, за наше бројне таленте и за безбројне неспособности и слабости. Имамо: уздржаност, штедљивост, надменост, неуредност, расејаност, поузданост, ћутљивост и десетине других, али не постоји назив за дела онога који стално нешто губи. Као да је ту и сам дух језика био неодлучан где да уврсти такав чин или као да је чекао где ће се он сам уврстити својом снагом и својим карактером. Многи би рекли да се ту ради о мани или слабости, о расејаности или заборавности, али ја тврдим да стално и доследно губљење спада у лепе уметности и сеже чак у области магије.

Ја целог свог живота губим веће и ситне предмете и иако сам као и већина људи подлегао заблуди да је вредност овог или оног предмета одлучујућа и да људски рад може да се израчуна новцем, мучио сам се са тим. Међутим, сада већ знам да се ту ради о таленту и да је материјална страна свих мојих губитака занемарљива у односу на вредности овог дара, ове способности и силе. Наравно, свако понекад нешто изгуби: оловку, чешаљ, марамицу или новчаник, али то је ствар случајности која не проистиче из њему урођених квалитета и којој недостаје интензитет и чар правог губљења. Такав човек се чуди што је нешто изгубио, не може то да схвати, врти главом над тим или крши руке, јер у његовом свету не постоји губљење, то дело је за њега подједнако непознато и страховито као када би одједном, из чиста мира, написао песму или завирио у будућност. Његов губитак се може, наравно, објаснити неком од људских слабости, заиста је и једино, последица немарности или расејаности и лако га је објаснити повратним процесом. То је чин без патоса и инспирације, дакле неуметнички и свакидашњи. Међутим, то што називам правим губљењем дешава се увек у светом и стваралачком моменту, људска слабост ту игра споредну улогу и ту се никаквим напором разума ништа не може схватити ни објаснити.

Расејан човек се после краћег усресређивања присети где је био, шта је радио, куда је прошао и када и где је последњи пут имао код себе изгубљену ствар; може да се врати и може да је нађе.

Ништа слично није могуће код правог и узвишеног губљења. Сетимо се свега, али сам тренутак губљења је већ уроњен не у таму, него у велики сјај и заслепљујућу светлост стваралачког заноса.

Познајем жену која је једног јутра изашла из куће, обишла неколико продавница, попричала на улици са неколико познаника и у подне се вратила кући. Ту је затим установила да је изгубила део свог веша и то са горње половине тела. Ни у продавницама ни на улици се није скидала. Ни дан данас не зна како се то десилоа ни не труди се то да схвати. Само човек обузет тешком надменошћу би такав случај хтео да схвати и да сазна.

Предмет изгубљен у пукој, баналној расејаности остаје на месту на ком је био заборављен, пронађен од стране свог власника или налазача и од стране обојице пронађен као предмет који је био и јесте и биће.Немаран човек ће изгубити белу марамицу и неко ко иде иза њега ће наћи белу марамицу. Ништа се неће десити – марамица ће остати на овом свету и увек ће бити иста у погледу облика, боје и намене. Али, изгубљени предмети у, како кажем, стваралачком тренутку неповратно нестају из дохвата људи. Не знам шта им се догоди и деси и то нико ни не зна. Можда се претварају у цвеће или звезде, а можда и у мала нестална светла или у сићушне дашке мириса. Било би сулудо и узалудно тражити их.

Овде, такође, спада и прича о жени која је изгубила лубеницу. Једног дана је ова жена ишла колима и возила лубеницу. Седела је иза возача, а лубеница је била поред ње. Волела је лубенице и већ се радовала како ће ову скроз да исече на комаде и поједе. Већ је била ноћ. Била је дубока ноћ са месечином и тиме се објашњава много, бар онима који не желе да имају објашњено све. Одједном је та жена спазила како су се врата аутомобила одшкринула и како лубеница иде напоље. Можда је то била лубеница месечар, али можда је имала и своје сопствене разлоге. Нико не може да докучи лубеницу. Отишла је и врата су се опет затворила. Неопходно је увидети мудрост ове жене која није ништа учинила да то спречи, која се није помакла, није вриснула и која је то посматрала са оним осећајем запањености и покорности са којим посматрамо морску плиму или пад звезда.

Постоје губици – говорим сада, разуме се, о правим губицима – који се припремају дуже време. За све то време у нама постоје немир и стрепња. Осуђени смо, предмет и ми, одлучено је о нашем раздвајању, али наша срж, срце предмета и наше срце као да још не верују, као да се још надају.

Узалуд.

Постоје исто тако губици, рекао бих, у секунди. Некаква муња бљесне на веома чистом небу наших поступака, заслепи наше очи и ми усред свакодневне и познате активности, склонимо нешто негде и већ не знамо, већ опет подижемо поглед ка небеском плаветнилу као да се ништа није догодило, као да нас ништа није напустило одједном, заувек и без повратка.

Свим овим не желим да кажем да се о нама и нашим стварима одлучује мимо нас. Постоје дубоки напори у нама и њима, притајене жеље, прикривене везе, много напетости и неизрециве чежње, скривене злобе и скривене симпатије – с времена на време.

Некада ћемо добити или купити ствар и од првог момента је ван прага наше свести јасно: тебе ћу, предмете, изгубити. Ниси мој. Или: тебе ћу, човече, напустити. Не свиђаш ми се. Ниси мој. С друге стране, постоје ствари које се припију уз нас и којих не можемо више да се отарасимо. Враћају се изнова и изнова и иако против наше воље, враћају се тако дуго док не сломе нашу одбојност и свиде нам се.

Лутајући једног дана шумом нашао сам купаће гаће. Обрадовао сам се, јер сваке године губим купаће, али још никада нисам нашао ниједне. Подигао сам их и констатовао да су то моје купаће које сам ту пре око сат времена изгубио и до сада нисам ни приметио да их нема. Следећег дана сам их заборавио на реци и нашао три сата касније на седишту једног бициклисте који ми их је драге воље предао. Дан касније су остале на клупици провинцијске железничке станице. Овде су биле пронађене и сачуване све док нисам дошао по њих. Враћајући се с њима у Праг, оставио сам их у возу. Добио сам их назад и од тада их баш волим. Дирнула ме је њихова тиха, али страсна приврженост. Једног дана ће ми их можда однети олуја или јелен на роговима, али их нећу изгубити, у то сам сигуран.

Не можеш бити окружен стварима и остати равнодушан према њиховим малим животима. Човек који не зна за повремену сету свог џепног ножа, који лакомислено превиђа ноћну тугу свог ручног сата и не брине о ситним огреботинама својих наочара, од својих ствари и од живота уопште може врло мало да очекује. Није у стању да разуме своје ствари.

Није у стању да их има и није у стању ни да их изгуби.

Мирослав Хорњичек(1918-2003) Чешки писац,драматург,глумац и режисер;радио је на радију,филму и телевизији.Био је члан Позоришта сатире,Народног позоришта,Позоришта АБЦ и Семафора. Написао је више драмских и прозних дела:”Malý pan Albert”,”Šest žen”,”Dobře utajené housle”,”Listy z Provence”,”Jablko je vinno”,”Dva muži někde”,”Chvála pohybu”.