ПЕТЈА АЛЕКСАНДРОВА

Петја Александрова је бугарска песникиња. Рођена је у Сливену, али више од тридесет година живи у Софији, где ради као новинара у новинама „Труд“ и часописима „Родна реч“ и „Ревија“. Аутор је деветнаест књига, већина којих су песме и приче за децу. Добитник је више националних награда међу којима „Петко Рајчев Славејков” за целокупно стваралаштво и „Константин Константинов”, награда за допринос стваралаштву за децу. Александрова је аутор и пет збирки песама за одрасле. Њена поезија је превођена на енглески, руски, пољски, словачки, турски, румунски.

ДЕЛФИНИ

Он није био ни паметан, ни весео, ни млад.
Просто мушкарац са седом косом
и са кожном јакном, истањеном на лактовима.
Дуго смо чекали неки воз...
Била је ноћ и нехотице заспах,
на његовом рамену – мирно и слатко.

Можда је негде имао кућу, супругу, децу,
можда има пса
који га на вратима чека.
Узели смо собу у хотелу. С терасом над обалом мора.
И љубили смо се.
После ми је показао делфине у води.

Све ређе и све нејасније се сећам оне
ноћи.
Глас му је био промукао,
руке – нежне.
У полусну чух да говори:
у башти је чувао смока...
На стомаку, чини ми се, да је имао ожиљак...

Прошло је много времена, а ја још увек не могу
да престанем да се питам: где је, шта се с њим дешава?
Тражим браон јакну у гомили.
Ништа друго не тражим: само у летњем мраку,
док ми стишће голу руку,
да ми опет покаже делфине у води.

* * *

Пре љубави било је толико других ствари:
кувао ми је чај,
уступао ми је најлепшу шољу,
лимун ми је резао на кришке,
шунку – на квадратиће...
И још раније:
пушили смо једну цигарету,
прстима је чешљао моју косу,
под покривачем ми је миловао колена...
И пре тога још:
грлио ме је под тушем,
давао ми је свој баде-мантил,
четкицу за зубе,
половину јастука...
Пре љубави
је било толико много љубави
да смо сијали у мраку
и лампа нам није била потребна,
ни парфем нам није требао – мирисали смо и дању и ноћу
на јасмин и ванилу...
У последње време се питам:
зашто толико много дајеш,
Господе,
када га после узимаш ћутке,
као да никад није ни било...
Увредљиво је, кажем ти.
Бар да си рекао: зашто?

* * *

Захладнело је. Време је за рукавице.
И за твој зелени зимски шал.
„Већ је време да престанеш да ме волиш“-
кажеш ми, а гледаш ме.
Ја ћутим, ја ти стежем руку
и гледам један занимљив оглас .
Малени мој палац, пострани од своје браће,
без питања милује твој длан.
Немој њему да расправљаш оне ствари.
Мојим жарким уснама...
Мојој нежној кожи...
Ја сам их учила да те воле – успешно.
Ти их сада одучи – ако можеш.

* * *

Моје срце – најбољи фотоапарат.
Сигурно дигиталан, од како га памтим.
Има само једну лошу стану –
тешко брише слике...
Треба да га сломим,
да би се заједно са фоткама склонио
и овај мушкарац
који је увек и свуда-
слабашан, таман,
са борицама око усана,
и са рукама
које грабе ствари,
а после их остављају да падну...
с осмехом, који није за мене,
већ за неког другог, ван кадра...

* * *

И ја као скупоцено камење
имам вредност
само за зналца,
за човека са оком јувелира.
Шта значи за дете и за дивљака
и највећи дијамант?
Просто камен
којим се лако туцају ораси.
Само у твојим рукама
почињем да сијам таквим чаробним
сјајем и чистотом,
само ти знаш моју цену.
Само би се ти расплако
када би ме негде изгубио
или када бих сама отишла од тебе.

Немој да ме с таквом снагом стежеш уза се-
дијаманти имају способност да посеку!

ПОМОРАНЏИЦА

Кестени ће цветати и прецветати.
И увек ће бити једне гранчице,
која ће увенути током лета.
И увећ ће бити љубави која жели да вришти,
а требало би да шапуће.
И још: неко тихо да плаче, други без љубави
да љуби...
Али нико ти неће дати поморанџицу,
ољуштену током ноћи:
веће парче – теби, мање – мени.

На ореховој љусци да покуцам, отвориће ми.
По води да пишем, добићу одговор.
Само твоја душа је без прозорчића: запечаћена,
затворена с девет кључева.
Негде другде броде твоје речи:
„Вољена, једина...само ти...само с тобом...
чекам да се пробудиш да бих те чуо...“
Али нико ти неће дати поморанџицу,
ољуштену током ноћи:
веће парче – теби, мање – мени.

Не плачем, не молим, не надам се –
пута немам ка твом телу које спава, ка уснама твојим,
ка сновима, у којима пливаш, летиш,
грлиш...
Без мене. Без туге, без мојих очајних крикова...
„Ти си најбоља, говориш јој,
друге ми не требају, ти си ми све...“
Али нико ти неће дати поморанџицу,
ољуштену током ноћи:
веће парче – теби, мање – мени.

Из књиге „Да, Љубав”