МАЛИНА ТОМОВА

СИРОТА СТАРА

У косама мојим – ах, сирота стара.

Сиви лан и размрсује се свила,
а ти развејаваш локне сомотске
(Озвиждана од сврака, птицо фениксу,
сијај на свом небеском згаришту!)

Ах, сирота стара у погледу мом.

Нико не може тебе да размути
(зеленоока, бистра и дубока)
и препознаваће бол лик свој
у огледалу твом сваки пут.

Ах, у косама мојим – сирота стара.

Прогриза црв чак и имена,
али судбину ту ти прихватила ниси.
(Од анђела свог звана Габриела,
названа Мистрал од ветра свог!)

Ех, сирота стара и бесмртна.

НАША НАЈЛЕПША ИГРА

У детињству и просјак је принц,
петопарац као дукат сија...
и царска је наша најлепша игра.
Одакле год и да погледам видим:
отац – роб моје уобразиље
и ја – владарица свих зрнаца песка.
Јер у себи се крунишем за принцезу,
он жури да ми изгради дворац од песка –
пропао у рупи, по мојој светој заповести
изгреба песак и на ноге ми га гомила.
Продубљује се наша најлепша игра,
а тата силази... клизи.. пропада...
губи се у некаквом подземном царству,
не види како се дворац мој уплашено рони,
како се рушим ја, један гласић у пустињи:
- Где си се сакрио? Шта ће мама рећи?
У најзрнастијем тренутку детињства мог
ко је покварио нашу најлепшу игру?
Када ме је сребро већ крунисало
мајком – одакле год и да погледам
видећу неку од својих малених принцеза
како одговор проси, у песку како плаче.
Али, да ли треба ... и како једном детету да кажем
да време пресипа зрнца песка у сату,
прекрива детињства, живот нам уништава,
квари наше најлепше игре?

КАФАНА „РЕТОРА“

О „Ретора“, нереторичког звука
флауте у претрпаној тишини!
Деца разговора самоука
овде дан за даном живе речи фине.

У уточишту пустих стихова
налазе своје следеће оправдање
истомишљеници истих грехова,
самоубице – увек колебање.

Полупророчанства.... полулажи...
диме у кафама полупопијеним.
Коме ли вечност припада, кажи?
ћуте и ћуте зидови загонетни.

Али док се мислима обузет,
дим разграњује и листа,
шум се агонизира у фалцету...
и шкрипе плућа флаутиста.

Исвиран, изречен и испеван
живот, на крају реч ти нестане
од стенице невидљиве украдена -
дух – оратор, гост кафане.

ДОМАЋА ЈЕСЕН

Када нека инфарктна лубеница може
да пукне само при погледу ножа,
безброј очију исцаклио, грозд китаст
видеће како накострешено поврће
очекује неизбежну егзекуцију
на ломачи од електрицитета.