МАЛИНА ТОМОВА
СИРОТА СТАРА
У косама мојим – ах, сирота стара.Сиви лан и размрсује се свила,
а ти развејаваш локне сомотске
(Озвиждана од сврака, птицо фениксу,
сијај на свом небеском згаришту!)
Ах, сирота стара у погледу мом.
Нико не може тебе да размути
(зеленоока, бистра и дубока)
и препознаваће бол лик свој
у огледалу твом сваки пут.
Ах, у косама мојим – сирота стара.
Прогриза црв чак и имена,
али судбину ту ти прихватила ниси.
(Од анђела свог звана Габриела,
названа Мистрал од ветра свог!)
Ех, сирота стара и бесмртна.
НАША НАЈЛЕПША ИГРА
У детињству и просјак је принц,петопарац као дукат сија...
и царска је наша најлепша игра.
Одакле год и да погледам видим:
отац – роб моје уобразиље
и ја – владарица свих зрнаца песка.
Јер у себи се крунишем за принцезу,
он жури да ми изгради дворац од песка –
пропао у рупи, по мојој светој заповести
изгреба песак и на ноге ми га гомила.
Продубљује се наша најлепша игра,
а тата силази... клизи.. пропада...
губи се у некаквом подземном царству,
не види како се дворац мој уплашено рони,
како се рушим ја, један гласић у пустињи:
- Где си се сакрио? Шта ће мама рећи?
У најзрнастијем тренутку детињства мог
ко је покварио нашу најлепшу игру?
Када ме је сребро већ крунисало
мајком – одакле год и да погледам
видећу неку од својих малених принцеза
како одговор проси, у песку како плаче.
Али, да ли треба ... и како једном детету да кажем
да време пресипа зрнца песка у сату,
прекрива детињства, живот нам уништава,
квари наше најлепше игре?
КАФАНА „РЕТОРА“
О „Ретора“, нереторичког звукафлауте у претрпаној тишини!
Деца разговора самоука
овде дан за даном живе речи фине.
У уточишту пустих стихова
налазе своје следеће оправдање
истомишљеници истих грехова,
самоубице – увек колебање.
Полупророчанства.... полулажи...
диме у кафама полупопијеним.
Коме ли вечност припада, кажи?
ћуте и ћуте зидови загонетни.
Али док се мислима обузет,
дим разграњује и листа,
шум се агонизира у фалцету...
и шкрипе плућа флаутиста.
Исвиран, изречен и испеван
живот, на крају реч ти нестане
од стенице невидљиве украдена -
дух – оратор, гост кафане.
ДОМАЋА ЈЕСЕН
Када нека инфарктна лубеница можеда пукне само при погледу ножа,
безброј очију исцаклио, грозд китаст
видеће како накострешено поврће
очекује неизбежну егзекуцију
на ломачи од електрицитета.