КРИСТИН ДИМИТРОВА

Кристин Димитрова је писац, песник и новинар. Рођена је 1963. године у Софји. Завршила је енглески језик на Универзитету „Св. Климент Охридски“ где сада ради као старији асистент на катедри Страни језици. У периоду од 2004. до 2006. године ради као уредник недељног додатка за уметност и културу новине “Труд“- „Арт Труд“. Аутор је следећих књига : „Тринаесто Јаковљево дете“ (поезија, 1992), „Лик под ледом“ (поезија, 1997), „Затворене фигуре“ (поезија, 1998), „Лица са испреплетаним језицима“ (поезија, 1998), „Поправка талисмана“ (поезија, 2001), „Људи са фењерима“ (поезија, 2003), “A Visit to the Clockmaker”( поезија, 2005), „Јутро картароша” (поезија, 2008), Таро:врата изнутра” (проза, 2002), „Љубав и смрт под стаблима кривих крушака” (приче, 2004), „Сабази” (роман, 2007). Димитрова је аутор сценарија „Јарац” (2006) и „Етиен” (2007). Са енглеског је превела изабране стихове Џона Дана. Добитник је већег броја књижевних награда. Стихови и приче Кристин Димитрове су штампани у антологијама и другим литерарним издањима у Аустрији, Енглеској, Немачкој, Ирској, Исланду, Италији, Канади, Литванији, Македонији, Пољској, Русији, САД-у, Словенији, Србији, Турској, Мађарској, Француској, Холандији, Хрватској и Шведској.

ТОКОМ ПУТОВАЊА

У возу
једна Мађарица
без предњих зуба
прича ми
како су јој двоје от троје
деце умрла,
а најстарији син

сада је у Америци-
ево га на фотографиjи,
овде је он,
овде је он са својом женом.
Она пуши бугарске цигарете,
или тачније једну веома
дугачку цигарету од Будимпеште

до Букурешта, и рече ово:
Немам више
разлога да живим.
То каза просто,
јасно, равно,
са достојанством
безубог.

СУЈЕВЕРЈА

Постоји сујеверје да када
неко свећом запали цигарету,
један морнар умире.

Претпостављам да међу морнарима
постоји сујеверје да када се укриво брију,
један филолог умире. И гледају

да се не брију.
Важно је
када једни на друге мислимо.

ИЉУМАИЛ

#
- Како се зовеш?-
питах га. –Мислим
да те познајем, али не знам
како се зовеш.
- Кажи једно име и
оно ће бити моје.
- Хоћеш да кажеш, да ћу ти ја
дати име?
- Не, ти ћеш га само
препознати.
-Иљумаил.

##
- Иљумаиле,
шта могу да учиним за тебе?
- Учини добро другима
и оно ће доћи к мени.
- Значи, било шта да урадим
да кажем „за њега је”.
- Грешиш, ја немам треће лице
и само сам „ти”
или „ја”.

###
Опет смо били заједно
са Иљумаилом.
- Иљумаиле –рекох му -
немаш крила,
али би ти одговарала.
- Нама крила не требају -
одговори Иљумаил-
Зато што не можемо
Да не летимо.

У ГОСТИМА КОД САЈЏИЈЕ

Прелазим улицу
до тајне продавнице преко пута,
где стотину казаљки мељу време.

Ишпартана лица прекидају расправе
о пропуштеним тренуцима и са мојим уласком
критички цакћу. Вире из три
зида са полицама.
Два будилника тромо прескачу минуте.
Зидни часовник с клатном и краватом
показује ми прави пут.
На шанку
сунчев зрак исписује
своје виђење тачности. Под њим
сајџија
чепрка по отвореном стомаку
тела без батерје.

Звонце шутира врата.

- Хоћете нови сат?
Не, не волим да дајем сувишне наде
и рекох: „ Нов каиш за сат, молим.”

После помислих: Најсрећнији ће бити онај
Ко успе да насецка време
На задивљујуће танке ивице
И да с њима до краја испуни свој живот.

Сајџија подиже поглед,
није се слагао с тим.

ВЕНЧАЊЕ ЖИВОТА, СНА И СМРТИ

Живот је сан
Калдерон де ла Барка

Ако је сан брат смрти,
онда је, по његовој линији, смрт
брат од стрица живота.
Спавам и уступам место
братучади де се сретну –
волим родбинске сусрете.
Музичари дивље свирају и
флеке од вина се не виде.
Једног дана сви се будимо у својим постељама
и стид нас је што смо то радили
између себе.

ДАН УОЧИ ВЕЛИКИХ И МАЛИХ СТВАРИ

Она је имала истетовиране тачке
са обе стране уста.
Седела је на супротном седишту
у аутобусу и видела је само
прошлост на нашем путу,
који се и без тога вртео у круг.

- Али моје дете није расло – рече она
непознатој жени преко пута ње –
глава, ноге
остајале су исте и доктори
су то схватили, али да ли је уопште потребно
да си лекар, да би...

Тачке порд њених уста
скупљале су се и удаљавале
и саме лежале у средини реченица.
Свет се спремао за рат,
а она се враћала из свог –
ветеран, истетовиран

са неугледним амајлијама.
Небо је било насечено на парчад
као уплашен ум или
црвена супа, коју пуно људи меша,
али она се сасирује.

ВРЕМЕНА

Сада су се њих двоје пењали стазом
и тихим гласовима разматрали суживот
судбине, вести у 8
и личних заштитних мера.

У даљини сунце је капало кроз грање,
али некао се држало по страни. Лишће,
мајчински загрнуто ињем,
бројало је своје дане.

Шта смо волели?
Ко је како почео?

Он прагматичар, данас се дави у музици,
а она, сликарка, постала је петља
на путу свиле.

У усеку двоје врачева јели су конзерву,
скупљали су сезонску топлоту и окретали се за трећим
који је скренуо навише међу жбуње.

Време је променљиво. Пророци су остали без посла.

ОНА И СЕНКА

Сенка ми је рекла:
„Не волим торте и свећице.“
-Ја их пак волим.
„Не волим црве.“
-Ја их спашавам са стазе.
Они ништа не виде,
само осећају.
„Знам.“
Сенка ми рече:
„Ја сам брилијантна
постигнућа
других. Њихови успеси,
умножени по решеткама
страхова твојих у тамници.
Ја сам шкрипа
ногу које се удаљавају.
Ти не видиш ништа,
Само осећаш.“
-Знам.
Легла си на путу мом.
Склони се ако можеш.
Штета..

ТРИ БРОДА

Три су брода пловила.
Један је носио свилу.
А други се кретао ка ничему. Последњи се враћао назад
ка свету преживелих митова.

Махнули смо једно другом.

Три пута мењам брод и
увек је исти.

ДОБАР ДАН

Хеј, ти тамо, како си?
Добро.
И ја сам добро, али сам тамо.
По мени ти си у себи самом.
По мени сам у теби.
По мени сам сама,
али сваки дан, са самим устајањем,
устајамо заједно.
Какав си са дељењем личности?
Не знам, помогло би.

ЛИТЕРАТУРА ЗА ПУТ

У хотелу, до кога је дошао,
стезао је
светлећу чашу коњака сред непознатих брда
привремено. Девојка са рецепцје
упи га преко наочара као пиксле
и пружи му нотес. Господине,
има порука за вас
од ваше жене.
Хвала, немам жену,
али када пронађем такву,
прочитаћу поруку.

САНАТОРИЈУМ ТУЂЕ СМРТИ

Болесна кућа се исправила
на рубу свих минута
и доле се виде звезде.
После подне светли сала
за рехабилитацију,
а ноћу – неки од прозора,
где се у бесаници престижу
дневне вести.
Новине су
писма јучерашњег света који је данас
нестао
и нема начина да знаш шта
се заиста догодило.
Ваздух је чист и сам улази
у хрома плућа.
Тамо, тамо.
Тамо се шетају људи са пресађеним стварима
и на свако питање одговарају
па „полако само“. Загрћу огртач
око тела, туђег у свету,
и ослушкују своје срце
које прича
ужасну туђу причу.

ЧОВЕК КОЈИ ПИШЕ

Сигурна сам
да себе није сматрао
малим.
Колебао се да ли
да пређе улицу и у последњем тренутку
ухвати аутобус.
Нисам га видела како
је успео да се попне
уз степенице.
-Како се ти зовеш? А?
Како се зовеш? – питале су га
брижне теткице које су нањушиле
нешто недопустиво.

Он неодговори.

По целом његовом лицу биле су ишврљане
сложене фигуре хемијском –
ромб са тачком у средини на једном образу
повезивао се с обрвом на супротној страни,
прецртавајући све на путу.

-Његова мајка ће сада полудети
од ужаса! Да! Полудеће
од ужаса – кукале су брижне
теткице.

Највероватније
он није могао да говори,

али целог јутра писао је писма
по свом лицу, и они који су се заиста
интересовали могли су
да прочитају:

- За мном нема ко да полуди од ужаса.

Аутобус је отворио врата за нове људе
и тамо негде
он нестаде..

ЕВА

Негде горе по спратовима
Ева тоне.
Сред фонтана од измишљеног цвећа –
нема више никога ко би донео
право.
Она губи снагу. Тело јој се
згушћује.
Више не говори.
Доле у собици под степеништем
вену модни часописи
са њеним сликама.
Данас њене воде
Пролазе кроз цеви.
Њени истрошени нерви
не допуштају јој ока да склопи.
-Како си? - пењем се невидљива
међу вазе са оштрим гладиолама.
(Под ногама хрскају нарциси.)
Ева седа на кревет, тражи своје папуче.
Видиш, зар не,
и шири обе руке које иначе
не можеда покрене.
Време је,
декор се распада.