ЈОРДАН КОСТУРКОВ

Јордан Костурков (1948) је писац, преводилац и професор енглеске и америчке књижевности на Универзитету „Паисиј Хилендарски“ у Пловдиву. Издао је више књига прича и новела, као и превода. Члан је савеза писаца Бугарске и Савеза преводилаца Бугарске.

ИСТОРИЈА ЛЕЧЕЊА ЗУБА У БУГАРСКОЈ

- Извини – рече докторка Влчева – Трпи још мало.

Мој проблем није био да не могу да истрпим. Проблем је био у томе што нисам могао да јој одговорим, а имао сам утисак да ми поставља питања. Свако ко је био у мом положају, а ко ли већ није био, веома добро зна о чему се ради. Има стоматолога, како их сада зову у државним документима, који су страшно љубазни и стално комуницирају с пацијентом. То донекле подсећа на ситуацију са брицама и фризерима. Само што тамо није проблем да се успостави обострана комуникација.

Баш у последње време постао сам много причљив. Ко ме од раније познаје зачудио би се. Разлог томе је што сам на крају прихватио савет своје мајке. „Много ћутиш“, корила ме је она, „људи ће мислити да си страшно поносан и да не желиш с њима да комуницираш.“ Како да јој кажем да је разлог тога моја простота и трема. Друго сигурно схваташ. Тако сада лупетам, најјчешће непотребно, али ипак ми се чини да остављам добар утисак на људе, да не величам себе – па немам ни разлога.

Али када сам покушао да кажем два чудесна вица, која сам једне загушљиве вечери научио у Јамболу, а с којим сам иначе имао велики успех на другим местима, конобарица, којој је очито било досадно и поред тога што сам јој био једини клијент, прекиде ме у средини другог, пошто се млитаво засмеја првом и рече ми да га зна и да није толико оргинално чак из Јамбола да памтим виц. У потпуности сам је разумео, посебно зато што сам много неповерљив: покушај флерта, додатна досада, друге важне мисли које су је вероватно мучиле. Осим тога имам теорију да жене не воле хумор. Као и приче из војске и из рата.

То у ствари једва и има људи који могу да причају о рату, али вицеви о њему су још живи. Као и онај о једном пијанцу, који је пристао да остане кући са женом и да пије ракијицу са салатом. Већ на трећој чаши, по навици је почео: “Кад сам ја био на фронту...“ „Али ти ниси ни био у рату “, прекиде га је његова жена. После тога је одслушала његово горко објашњење зашто је боље да човек пије ракијицу у кафани.

Докторки Влчевој нисам испричао ни јамболске вицеве, ни фронтовске вицеве, нити пак приче из војске. Испричао сам јој једну другу, велику причу о лечењу зуба у Бугарској. Она је била веома заинтересована, можда због тога што на факултету није проучавала такав предмет – на такав начин.

- Па то није ништа – искористио сам тренутак да пљунем – каквих је све машина било некада.

- Знам, ове машине су ужасне – рече она.

- Пр-е њих би-ло је и но-жних – наставио сам пуних уста док је она отишла да узме некакав лек.

-Какве ножне?

- Као машине за шивење на ножни погон, ако сте некада видели.

Није их видела нити чула за њих. И ја јој све из почетка испричах.

О мојој тетка Марији, која је у своје време завршила стоматологију у Бечу. О њеном одушевљењу аустријском културом и њеној огорчености совјетским војницима, који су тамо пљачкали, па је била принуђена да изгрди једнога: „Чекали смо вас као ослободиоце, а ви се понаште као бандити!“ (Оно што су опљачкали неки од ових војника после су продавали и у Бугарској, моја тетка Лазарина је из тих година имала прекрасан немачки сат од порцелана).

Тетка Марија у свом шифоњеру чувала је једну такву машину на ножни погон. Већ су се користиле електричне машине, после машине на турбине, али зет највишег државног руководиоца забранио је „приватну лекарску прасу на црно“. Тетка то није правила да би зарадђивала ко зна колико. Али како су кући наставили да је траже људи из села, у којима је дуги низ година радила, пошто је тамо била распоређена, износила је машину и у ствари им правила велику услугу.

Зато што у оно време месецима си могао да чекаш ред код зубара, питајте мене, по хитном поступку извадили су ми два зуба због тог „реда“, пак и многима од вас би то могло да се деси, жао ми вас је.

- Вероватно је била велика ствар да успеш да координираш ногу, руке – чудила се докторка Влчева – после чега је по ко зна који пут прокоментарисала да имам доста зуба направљених преко гомиле за грош. (наврат-нанос). Пре ће бити само преко гомиле, нисам давао никакве грошеве, не волим такве ствари.

Такву машину имао је и пуковник Цончев у касарни, али ову причу нисам испричао докторки Влчев. Она и онако не би разумела да се у армији зуби не поправљају, само се ваде. Мој отац је то искусио на себи у време рата, док сам ја због неочекиване појаве комуникативности и сналажљивости, успео да убедим пуковника Цончева са машином на ножни погон, коју је можда први пут користио, да ми, вероватно први пут у животу, стави пломбу.

Та пломба је уистину изузетна, не постоји не један стоматолог који ми је провирио у уста, а да се није задивио. Иначе, то је био јак посао.

Имам још једну другу јаку пломбу о којој сам испричао докторки Влчевој. У време неких празника, пошто је истекао рок лека који су ми ставили, нашао сам везе само код једног хирурга. Он се дуго опирао да било шта ради. На крају када је почео да ради питао ме је да ли имам „навлаку“.

Признао сам му да немам појма о чему је реч. Изгледа да нисам имао навлаку, па ме и до дана данашњег тај зуб подсећа да сам жив и здрав .

Испричао сам јој и о доктору Касапском, тек што сам сео у једном родопском селу да једем печено јагње на ражњу („чеверме“) и кад је почело – па хитно код доктора Касапског (да погрешно не схватите, доктор није био на тој прослави). Осетио сам огроман ужас тада, свакако не на последњем месту и од самог докторовог изгледа, нека ми је грех на души – узалудно, овај човек је имао најзлатније и најфиније руке једног правог народног лекара.

- У ствари – покушао сам да повежем своје неповезани миниприче у ону већу од велике приче – Само хоћу да кажем да оне, машине на ножни погон, волим само из једног простог разлога.

- Којег? – љубазно упита докторка Влчева.

- Зато што кроз њих не пролази струја.

И пошто јој та чињеница није све разјаснила, испричах јој последњу своју догодовштину са првом електричном машином у мом животу. Осећао сам се прелепо и био сам поносан што у мојој отаџбини постоји технички прогрес, али ушао је један техничар и изгрдио зубарку да машина није била уземљена.

- Зашто? – опет љубазно упита докторка Влчева.

-„Када човека тресне струја, тада ће постати јасно зашто се машине уземљују“ – речима техничара ја ѕаврших ову кратку причу о историји лечења зуба у Бугарској.

ГОМИЛА ГЛУПАКА И ГРАБЉИВИЦА

Свратила зам на кратко у „Марко Поло“ крај библиотеке. У ствари, тражила сам некога с ким бих могла да попричам. Нешто се са мном дешавало, сигурно схватате, са тим закаснелим пубертетима и свим осталim.

- Је л' слободно? – спопаде ме он.

У „Марку Полу“ има пет великих и шест малих столова – све укупно за мало више од предесет људи, плус десетак столова на тераси, а по потреби, сигуран сам, могли су да додају и резервне столове.

Сви столови су били празни, али он није био у пубертету – за очекивати је било да седне поред мене. Сигурно је тако требало. Као да смо на расправи у телевизијском студију.

Одмах је почео да говори, али ја сам била заузета, а у ствари сам га слушала са пола или можда једним увом.

- ...Добар дан! – чак ме и уплаши, а у „Марку Полу“ је и мрачно. Баритон, благозвучан. Исти као очев. И уђох у улогу – сусрет са његовим оцем.

- Је л' знате, не знам да ли знате и да ли бисте могли да знате – настави благозвучни баритон – али ја стално мислим да сам још младић. Да, замислите управо то да сам младић. Као и то да сте ви девојка.

Без коментара.

- Ето сад се опет играју утакмице, фудбал. Разуме се, оне се периодично играју по програму и графику. А ја гледам и мислим, да одмах могу да обучем национални дрес! Па чак и да уђем да играм, ехеј! Схватате ме, је л' да?

Па то и ја то замишљам и поред тога што сам „девојка“ и поред тога што се гледам у огледалу.

- А када видим себе у огледалу, толико се изненадим, толико се изненадим. Но, оставимо то. Кажите ми да ли сте у ствари чули за Салвадора Далија? Не, не, кажите ми јасно. Добро, је л' знате ко је то? Па, хајде, са две речи реците ко је Салвадор Дали.

Разуме се да је био пијан. Али на један посебан начин. Као моја велика закаснела пубертетска љубав. О којој не знам шта да кажем.

Пријатељи, пријатељи, пријатељи, толико много пријатеља.

Обавезе, обавезе, толико много обавеза с њима. И све је машта. Направиће се неки невероватни компјутерски програм, направиће се некаква невероватна група, ће, ће, ће. Највише ће се пити најјевтинији могући алкохол. Све је машта и чежња. И сви они су такви, посебни. И остаће такви - за цео живот. А ја – не знам. А ко сам ја? Да нисам случајно Салвадор Дали?

- Рећићу вам следеће, Салвадор Дали је невероватан лик. Невероватан. Он је један опасан надреалиста, над-ре-а-листа. Ја га често, тако у својим мислима, анализирам. И питам се, питам се... Али колико је само важно да то могу да га проучавам са неким. А немам с ким. У томе је проблем.

То је велика ствар. Проблем. Никад никога нема с ким... Несхваћен, неприхваћен, заузет. Ко да те разуме, ко – сви су тиквани, малоумници, глупаци, неспособњаковићи. Ужасан је осећај у таквом окружењу. Посебно ако знаш да у теби има толико великог, толико изузетног. Неописиво.

- Ако треба да наставим – баритон је сишао у нову октаву. Није пио. Сигурно није имао пара. Човек његових година! – Кажем, ако треба да наставим, на памет ми пада Фелини. Е, за Фелинија има других прича. Ђулијета Масина је из тог рода. О Фелинију не бих мого да вас питам, то се речима не да исказати, као што рекох, тамо има других прича. Фелини. Одавде, ето пада ми напамет, чекај да видим... О Тулузу Лотреку, да видим, да... Много велик и много несрећан. То је довољно, мислим.

Не само што није пио, али као да није ни био пијан. Није био ни луд. Је л' то један пубертет пред пензијом?

- Уосталом, драго ми је... – не пружи руку, лако се подиже, као за поклон. Излизана јакна, изношене сомотарке – Веско.

Само што не падох – Веско. Осим што сам слушала с пола до једним ухом, бацих на њега и пола погледа.

Ни за шта није био чика Веско. Па то је био он – моја неодрасла љубав из времена пубертета – са својим великим мислима, у центру друштва од тиквана, умно заосталих и неспособњаковића који су презирали све пошто су били глупљи од њих. Мени се међутим смучи од свега тога.

- А да ли знате – већ у новом регистру скоро прошапта велики момак Веско – шта је рекао Пењо Пенев? Сигурно је сувишно да објашњавам и понављам. Пењо Пенев. Да-а-а-а.Он је само маштао. О оном веку. У коме је вино. Било вино.

То већ сигурно беше кулминација. Стакато. Пианисимо. Браво.

Не, Веско, не може то тако, није у реду. Ти ниси тај за кога се представљаш да јеси. Ти си нешто друго. Боже, колико ми је сада било лако, колико сам изненада све добро разумела.

Љубав мог живота спавао је мирно, као увек, до поднева.

Виђала сам га толико насмејаног и ведрог у сну. Маштала сам мене да сања. Било је једва подне. Имао је довољно времена да се наспава да би се одао смислу живота. Увек сам разумела то. Нисам га прихватала. Али сада, ту је Веско, све ми је постало јасније. То је то! То је он!

Да ли га хоћу? Да ли ми треба?

Ви сте, песникиња, је л' да? Погодио сам.

Али није погодио, није му прошла та финта. Изашла сам. Из мрака „Марка Пола“ и уопште.