ЕЛЕНА АЛЕКСИЕВА

Елена Алексиева је бугарска списатељица.. Рођена је 12 април 1975. године у Софији. Завршила је енглеску гимназију и Међунадодне економске односе . Од 2007. предаје енглески на Новобугарском универзитету.

Аутор је две збирке песама: „Петља срца“ (1994) и „Лице анђела-екзекутора“ (1996). Следи роман-дневник „Плаве степенице“ (2000), збирка прича „Читалачка група 31“ (2005, награда за нову бугарску уметничку прозу „Хеликон“ за 2006. годину), „Ко?“ (2006) и романи „Витез, ђаво, смрт“ (2007) и „Она је овде“ (2009). Најновија књига Елене Алексиеве је збирка прича „Синдикат кућних љубимава“(2010).

ПРЕВОДИЛАЦ

Када је први пут ушао у собицу, замириса му на буђ и устајало. Огроман масна пукотина пузила је по плафону и готово вертикално се спуштала дуж једног зида. Осетио је нелагоду - како ће овде провести цео дан, и следећи, и тамо следећи? Да је знао да ће радити под тим условима, одустао би. Или да тражи да му плате више. Али сада више није могао да уради ништа, унапред су му платили и он је драге воље узео новац, иако је за његов посао то било неуобичајно.

Погледао је опрему набацану на уском пулту од иверице, наслоњеном под малим прозором, кроз који ће да посматра салу. На сребрнкастим и црним кутијама са знацима фирми сивео се дебели слој прашине, испод кога су црвене и зелене индикаторске лампице изгледале мртаве. Чак и минијатурне главе шравчића, на којима се сво ово интерпретаторско чудо држало у комаду, изгубиле су свој привлачни сјај, сахрањене испод својих прашњавих шешира. Танка, закривљена кичма микрофона, који се завршавао црном пенастом капицом, изгледао је на увели егзотични цвет, усамљен и помало равнодушан. Он пружи руку да га исправи, али када схвати да ће му бити веома неудобно, остави га га виси у својој меланхоличној пози. Ова суморна хладноћа апарата му се допаде. Њихови каблови су се преплитали и раздвајали, заплитали се и мимоилазили и није се видело где почињу и где се завршавају, шта са чиме повезују, одакле то тече струја. Сећао се како су му некада, кад је био мали, поклонили књигу за децу о електричној енергији и тамо, на ружним шареним сликама, електрони су били нацртани као велика зрна грашка са очима, устима, носевима и рукама и када би струја текла, они су се држали за руке, и када би се ланац прекидао, престајали су да се држе. Замислите их на исти начин, затворене како се котрљају под црном кожом каблова. Али, сада су вероватно спавали, положивши своје танушне ручице на своје округле стомачиће, са опуштеним устима и ретким трепавицама, које бацају сенку на њихове обрашчиће. Сенке које би могле да се виде само под микроскопом.

Седе на неудобну дрвену столица и погледа кроз прозор. Сала се одмарала у полумраку у коме су се нејасно оцртавала мрачна леђа низа седишта, масивна катедра за говорника, додатно подигнута на не тако високи подијум, и сасвим при дну, бледа мрља белог екрана за пројекције. Знао је да ће кроз неколико минута лампице да се упале, врата ће се отворити и почеће да долазе људи, у почетку стидљиво, по два-три, а затим све више, бучно ће тражити своја места, гледаће наоколо, коментирати, седишта ће шкрипати под њиховом тежином, поток ће постепено пресушити, предавач ће се попети за катедром, а звук затварања врата, за онима који касне, све непријатније ће одјекивати у тишини која почиње да влада. Познавао је овај ритуал боље него што је познавао самог себе, видео га је на јави стотину пута, стотину пута га је сањао, али се препуштао његовој узбудљивој свечаности, његовој наивној сујети, увек је очекивао да у салу нагрне рој дама са разнобојним кринолинама, напудерисаним перикама и музичари у златно-скерлетним ливрејима да засвирају музику за плес. Али чак и да се то заиста догоађало, он не би чуо ни звука, пре него што неко не би укључио микрофон.

Седео је тако потонуо у сумрак и тишину – своју и онога чије речи би требало да преводи. Био повезан са њим као марионета са својим луткаром, само што конци помоћу којих се кретао, нису стезали његове руке и ноге већ његов разум и говор. Био је повезан пре него што га је видео и дуго после тога, за неко време, њихови животи су се спајали као два рукавца дубоке реке, која су потрчали у једном смеру са истом брзином, жуборили су једним те истим тоном, формирали су једне те исте интелектуалне вирове, мислили су истовремено, а затим су изговарали исте речи и тако, док овај не би завршио и док не би предао конце следећем. Информација му је нагло улазила у главу, светла, непроменљива и неоспорна, он ју је рашчлањивао на делове секунде, проналазио је еквивалент у сваком звуку, у свакој паузи, поново ју је спајао, подизао ју је комадић по комадић око прозрачног језгра смисла, а затим би је гласно изговарао у својој неудобној кабини, као да говори сам себи. После му је глава остајала празна. Туђе мисли су једним потезом прале његове личне и претрпавале би његов ум, где су после њиховог изговарања настављале да се шире - јадне и дегенеричне као олупине после бродолома. Понекад би се неко у сали окренуо и погледао би га кроз прозорчић. У почетку га је то узнемиравало и љутило, доживљавао је то као знак да не ради како ваља, осећао се као у излогу, имао је жељу да се наплези, да буде груб. Имао је само овај прозорчић, који је истовремено и кршио и потврђивао њехову изолацију, и пошто је био његов, могао је кроз њега да гледа колико жели, али када би га погледали с друге стране, доживљавао је то као болну агресивну наметљивост, позив на рат, на који није имао право да одговори. Постепено се навикао на ове лоше одмерене манифестације људске радозналости, понекад му је чак постајало и забавно, јер се тако осећао мање сам. Покушавао је да замисли шта тера човека са апаратом и слушалицама - које су смешно штрчале као лекарске или пак кокетно смештене на једну страну, на уву - да се окреће и да гледа као да се пита или жали, и да ли је свестан да то ради.

Ето, и сада врата сале се отворише и на светлој мрљи на поду протеже се сенка човека, застао је за тренутак и нестао је у покренутом потоку светлости. Људи су почели да долазе и он је притиснуо мало црвено дугме, које су му приказали. Апарат за тренутак бљесну са свим својим лампицама, стрелице на скалама поскочише, после се вратише назад, и већина индикатора се угаси. Он се протеже и укључи неонско светло изнад прозорчића. Оно трепну и преплави кабину светлошћу ко у болници. Стави слушалице чији пенасти јастуци нежно притиснуше његове уши и огледа се у стаклу испред себе. За тренутак му се обруч слушалица, који му се налазио око главе, учини као ореол и ова мисао га развесели. Заправо, није се сећао да другачије изгледа.

Предавач укључи свој микрофон и бука сале улете у његов мозак. То је био знак. Он такође укључи свој микрофон.

У почетку је увек било тешко. Било је потребно да прође неко време док не ухвати темпо говорника, док се не навикне на његов изговор и начин изражавања, док не пронађе најповољнији основни тон свог сопственог гласа који би га сачувао од непотребних модулација, омогућавајући му да развија брзину. После првих пет минута већ се осећао као брод који је глатко изашао на пучину. Тензија се повлачила. Свест о сопственој анонимности га је чинила слободнијим, ако је потребно, могао би да каже онима доле шта год пожели: да их вређа, да им прича ружне речи или да им говои о књизи са електронима. Сала је била његова. Он је био оличење Божје промисли и када би одлучио да ућути, да престане да преводи, они би се осећали као градитељи Вавилонске куле. Он, само он је био њихово спасење, веза између говорника и слушаоца, која је човека за говорницом претварала у ауторитет, а остале - у његову публику.

Овај пут ни по чему се није разликовао од осталих, чак као да је успео брже да уђе у ритам, постепено га је обузимао спокој. Још је пажљиво слушао речи говорника, проводио их је кроз своју свест, покушавајући да их разуме у потпуности, слагао се или не са њим, али после неког времена све би се аутоматизовало, искључио би механизаме разумевања и осмишљавања и почињао да користи свест као обично сечиво, као елементарну машиницу за превођење, престао би да се брине за њега. Увек се радо искључивао из себе, то је чинио са олакшањем, био је задовољан што је стекао ову пособност, зато што би у супротном ризиковао да полуди. Његова глава и десна рука формирале су посебну, инстинктивну конструкцију: није чак ни осећао како притиска дугме за паузу микрофона, да би прочистио своје грло и прогутао пљувачку која се гомилала у устима. Било је добро док је било пљувачке – она је подмазивала грло и језик, омогућавала им је да раде правилно и глатко, али у неко доба уста су се сушила и језик је почињао да се лепи за непце. Тада је почињао да узима по гутљај из чаше са водом, прво пут ређе и полако, а затим све чешће и чешће, и када би нестало воде у чаши, схватао је да је посао при крају. Погледа око себе и наљути се: није било воде.

Овај је говорио је мало брже од нормалног, али као да је тако било боље, глас преводиоца је клизио трагом који је он остављао, држао је константну удаљеност од пола реченице, понекад је заостајао целу, други пут је изговарао истовремено са предавачем. Не чујући себе, пошто је звук у слушалицама гушио чак и његове мисли, уживао је у грациозној безличности свог гласа, који му је пуштен на слободу дозвољавао да буде унутрашње ћутљив, да говори не разменивши ни речи са собом. Гледао је у салу, али у ствари није видео ништа, поглед му је остајао фиксиран у некакву тачку у ваздуху, можда чак у некакву молекулу која је, нејасно зашто изгледала другачије од других. Понекад га је расејано селио и разгледао собицу - рекли су му да ће радити у кабини, али је стварно то је била собица, у потпуности лишена удобности звучно изолованих дрвених зидова и тепихом покривенод пода. Била је прљава и запуштена, дуж зидова и поред саме његове столице насумице су биле разбацане кутије и кутије, које је могао да гурне ако би покушао да се удобније намести. Све је било покривено са два прста прашине, на линолеуму испод његових ногу било је трагова блата. Одједном нешто мало, тешко и хладно га удари по врату и он се махиналко згрози – била је то капљица. Око пукотине изнад његове главе формирала се ружна влажна мрља, које је готово видљиво расла, а са ивице саме пукотине висила је нова кап, спремна да падне на њега. Осетио је бескрајно гађења - ко зна шта је био на спрату изнад, можда је био ВЦ. Покушао је да се помери мало, али гомила кутија се опасно нагну, и он одустаде. Чинило му се да ће да поврати. Било је потребно да не размишља о мрљи изнад главе и да се фокусира на говорника. На његово велико изненађење, он је оштро убрзао темпо и преводилац осети да га заправо већ неколико минута све теже и теже прати. Речи су се ваљале са неким претњом према њему и он је покушао да их ухвати, не дозвољавајући им да буде натрпан њима. У почетку је успевао, а после је његова сталоженост полако почела да се топи и да се повлачи пред наступајућом паником. Предавач је говорио толико брзо, та да би преводио, морао би да престане да дише. Почео је све ређе да узима ваздух, али никако није успевао да отвори свој плућа до краја, јер му темпо то није дозвољавао. Било му је глупо - борио за ваздух као дављеник, за вратом му је капала вода, коју више није ни осећао, и мада је знао да би могао да стане кад год зажели и да побегне напоље, да се сакрије у својој анонимности, нешто у њему није му дозвољавало да то уради. Морао је да преводи до краја, не из неког празног професионалног поноса, не због тога што је био један од најбољих, већ због глупе тврдоглавости да одговори изазовима једног странац који вероватно никада неће видети његово лице, или да сазна његово име. Какво ли је чудовиште овај? Зар не зна да постоји преводилац? Није могуће да не зна, како други знају.

Одједном се сети прозорчића. Па наравно, он је био овде не да би се играо његовом клаустрофобијом, већ да би он могао да да знаке, ако нешто није у реду. Искористио је један тренутак у коме је предавач као погледао у њега и гестикулирао му, молећи га да успори. Учини му се да га је овај погледа подругљиво и да је поново лагано убрзао. Изнервирао се – сигурно да ово није тренутак погодан за шалу. А можда га уопште није ни видео и заиста му се само учинило да га гледа? Нагнуо се према прозору и поново му дао знак да успори. Сада га је онај сигурно видео, чак га погледа дугим, тешким, равнодушним погледом и опет убрза. Преводилац задрхта, ваздух је тихо шиштао у његовом сувом грлу. Крв се одавно била повукла из његових ледених руку и ногу и као велика врућа лопта пулсирала му у глави. Постојала је само још једна опција, најнесретнија могућност равна поразу: да преко микрофона замоли некога из публике да предавачу каже да говори спорије. Никада пре није био приморан да то учини. Замислио је како изненада у ушима свих доле, у сваки пар ушију, у сваком уху посебно одјекује његово угушено мрмљање, његова малена молба за милост и све главе се окрећу ка њему, цела армада огорчених израза навиру кроз прозорчић и обасипају га чуђењем и жаљењем, које не заслужују и које не би могао да поднесе.

Сада му више није преостајало ништа друго, сем да се опусти и да сачека крај предавања. Чинило му се да су прошли сати и сати, болело га је грло, а суви језик је скакао и лепио се у устима, понекад се заплитао, муцао, али је настављао да преводи. Није могао да се опустите колико год и да је покушавао. Уливао је мирноћу, али заправо је седео савијен и тресао се на тврдој столици, дрхтао је, његови затегнути нерави су се до истезали до бесконачности и страшно је хтео да се искидају, да задиме као при кратком споју те да се коначно свуче на прљави под, слободан. Бубне опне су му болно пулсирле, бесне од силине звука, није осећао своје уши, шчепане у стисак слушалице, али нешто унутар у њима, у самом његовом мозгу, је жарило и повређивало га. Страшно полако протеже руку и заврте дугме, над којим је била насликана слика звучника. Ништа. Заврте га још мало, бела цртица се заустави на нули и одби да се помакне више. Звуци и речи за тренутак иступише из његове главе као да су кроз слушалице и каблови истекле назад ка ушима, у микрофон говорника, у његово неуморно грло и на раширене пред њим папире. Преводилац се следи, празан, тело и тишина. Низ образе му потекоше сузе, развукоше се кроз прљаве, неправилне бразде и почеше да капљу у његово крило. А онда однекуд из даљине, скупивши невероватну брзину, глас говорника продре у њега хиљаду пута јачи него пре, врати се кроз сваку пору на његовој кожи, кроз сваки отвор на његовом телу, раскомада га и поведе за собом његов сопствени глас. Превод се наставља.

Његов говор се савио, смањио и излазио је из уста као тупо, агонично шиштање. Речи су се губиле, нестајале, чак и оне најелементарније су бежале од њега, није могао да их се сети, заборавио је све, све. Као слепац је тражио, ударао се у изразе и фразе, које су значиле нешто сасвим друго, а он није знао шта. На крају, пошто није успевао да нађе реч, говорио је прву коју би се сетио, или било коју другу коју би у тренутку измислио, тако да би личила на праву коју више није памтио. Нешто топло и лепљиво потече из његових ушију, али он то није осетио. Крагна његове кошуље се обоји у црвено. Преведенио је, брбљао, сав хистеричан, на крају крајева то је његов посао, он је преводилац и они никада ништа неће разумети без њега, остаће заувек закључани у свом сопственом језику, патиће, можда ће чак и умрети, и није га много брига за њих, само то му посао, а и унапред су му платили – значи знају да не могу без њега, он носи кључ, слатку вест, препуштени су његовој милости, препуштени су... Дакле, то је то, ништа се није променило, тако да је увек било, само један мали тест, тестић, никакав, и ко – зар он нема вољу? А-а-а, има, има, ако ништа друго, бар вољу има, једна реч и још једна, није ни важно шта значе, јебеш значење, важно је да се не зауставља, не зауставља, ох, певај ми дивни славују, певај, да чујем песме твоје, сам у овом кавезу са сребрним решеткама, сам у овој ћелији, полусрушеној, киша пада, пада свуда, неко је повукао водокотлић, али нема везе, један мали тест, тестић, ко – је л'н он? а-а-а , има вољу, има, осим тога то је његов посао, чујем ваше гласове, онда да говори, говори ...