ДЕЈАН ЕНЕВ

ДЕЈАН ЕНЕВ је савремени бугарски писац. Рођен је 11. августа 1960. године у Софији. Завршио је енглеску гимназију и бугарску филологију у Софији. Радио је као фарбар, учитељ, текстописац у рекламним агенцијама, новинар. Тренутно ради у редакцији за културу новина „Сега“. Аутор је седам збирки прича: „Штиво за ноћни воз“ (1987), „Коњско јеванђеље“ (1992), „Ловац на људе“ (1994) – годишња награда за белетристику издавачке куће „Христо Ботев“, преведена у Норвешкој (1997), „Клање петла“ (1997), „Ези-тура“ (2000) – национална награда за бугарску уметничку књижевност „Христо Г. Данов“ и годишња књижевна награда Удружења писаца Бугарске, „Господе, помилуј“ (2004) – велика награда за нову бугарску прозу „Хеликон“ и „„Сви на нос галије“ (2005).

У ЛИБИЈИ

моме брату

Док сам у колима стајао на црвеном на углу „Тодора Каблашкова“ и „Бугарске“, с моје десне стране, као велики боинг, клизну антрацит црни мерцедес. Из њега провири некаква, ошишана на нуларицу глава, велика и равна као бундева, са тродневнаом брадом и с ланацем на врату, дупло омотаним и дебелим , као тело змије. Погледа ме и нацери се. У истом тренутку га препознах. Па ово је Саша Велики. Саша. Са њим сам некада био у школи у Либији. Појави се зелено и рубин-црвена задња светла његовог мерцедес се за не више од три секунде изгубише у дну булевара, чак до моста код НДК1.

Наставио сам бесциљно да возим улицама Софије и да се присећам ...

Од 1972. до 1974. моја мајка је радила као дечји лекар у Либији. Шести и седми разред брат и ја смо завршили у бугарској школи у Триполију. Тек што су је били основали. Директор је био наставник енглеског језика из Пловдива, Љубен Христов.

Почетком седамдесетих Либија је била мирна земља. Либијци су производили само шибице и парадајз пире, а све остало су увозили - пешкире и сир из Бугарске, технику из Јапана, оловке и свеске из Чехословачке. Биоскопи у Триполију су радили нон-стоп, у њима су се приказивали "Доктор Живаго" са Омаром Шарифом и "Ђанго" са Џулианом Џемом, у биоскопској сали могло је да се једу кокице и семенке, али улазнице су биле скупе, више од две лира; на булевару „Истиклал“ расле су палме и друго чудно дрвеће, можда чак и баобаб; ја, мој брат и двојица Саша - Велики и Мали, до поноћи смо после школе крстарили центром града, понекад смо силазили до луке, често смо шетали Суком, њиховом огроманом покривеном пијацом, са средњовековним кривим улицама са калдрмом, која је временом полирана као ћилибар, учили смо се да пушимо цигарете "Ларк" са угљеним филтером, јели смо љуте и ужасно укусне донере са овчетином, пили "Миринду" и разглабали смо такве приче да ако нас је неко слушао и ако је тај неко имао детектор лажи, детектор би замирисао на прегорели бакелит: Саша Велики је говорио како ће једног дана возити мерцедес као сунце! Саша Мали - како ће постати велики говорник! А ја – како ће моје књиге, које ћу без сумње написати, излазити у великим тиражима!

Саша Мали је био у Либији заједно са својом мајком, медицинском сестром у једној болници у Триполију. Она је сваки други дан дежурала ноћу. У Триполију скоро да није ни било јавног превоза, ишло се пешице и нас четворица редовно смо пратили његову мајку до болнице на ноћна дежурства. Иако је Триполи био миран град, није била уобичајно да жена сама иде улицама.

И наше мајке су биле лепе, али мајка Саше Малог је била нешто друго: лепа као са странице часописа - висока, витка и плава. Ми, бубуљичави седмаци , једва да смо и схватали зашто би, док нас четворица идемо с њом прашњавим пешачким стазама поред пута ка тој болници на периферији Триполија, аутомобили успоравали, возачи као безумни притиснкали сирене, а мајка Саше Малог се чудила на коју страну да погледа.

Једног четвртака смо чули да ће у бугарском клубу бити приказан нови бугарски филм. Сваког понедељка и четвртка у бугарском клубу на отвореном су се приказивали филмови, и то бесплатно. Домаћин, чика Христо, развлачио је један велики и не баш чист чаршаф изнад естраде у дну дворишта. То су обично били углавном старији филмови у веома лошем стању. Чак и ако би им се радња дешавала лети, у њима је и даље падао снег. Али и поред тога, и поред тога што се звук чуо под нашим ногама, за два сата под ведрим небом, уз звиждукање ласта, у мрклом мраку, посебно када је филм био бугарски, заборављали смо све друго.

Тог истог четвртка, због филма, нисмо могли да испратимо мајку Саше Малог до болнице на ноћно дежурство.

Следећег дана, у петак, дан одмора у Либији, Саша Мали је дотрча код нас у једанаест пре подне. Сав је дрхтао. Муцао је и није могао да каже ни једну реч. Само је понављао:

- М-мм ...

Моја мајка га је стави да седне, сипа му млеко, помилова га по глави. Он га је попио, смирио се мало и успео је да нам каже да се његова мајка није није вратила кући после дежурства. И не зна где је.

Велики Саша је живео са оцем на спрату изнад нас. Одмах смо их позвали. Чика Жоро је био велики као Шар планина, македонски Бугарин из Благоевграда, са лицем као сачмама исповређиваним од богиња, са брковима као у четника. Он нас све потовари у свој раздрндани опел, споји две жице, упали мотор и кренусмо смо ка болници. Тамо смо сазнали да је мајка Саше Малог сигурно отишла из болнице ујутро у осам и по. Задрхтали смо... Нисмо знали шта да радимо, где да потражимо мајку Саше Малог. Моја мајка је радила у другој болници. Свака болница у Триполију је имала директора. Директор болнице у којој је радила моја мајка је био веома пристојан човек, Мухамед, др Мохамед Смеда. Одлучили смо да га потражимо и да га питамо шта да радимо. Моја мајка је некада ишла код њега да прегледа његову бебу и нејасно се сећала где живи. На крају смо га пронашли - у једној од луксузних четврти Триполија, целој потонулој у зеленило са водопадима. Пре њих ту су живели представници италијанске колонијалне власти. Доктор Мухамед Смеда заузе се за проблем. Стаде по страни са мојом мајком и чича Жором и њих троје су дуго нешто причали и расправљали. У тим тренуцима Саша Велики је мумлао и наваљивао да се бори са целим светом, јер Саша Мали је био његов најбољи пријатељ, али ми му запретисмо и он се смири.

Коначно, одрасли су одлучили да покушају да се преко доктора Мухамеда Смеда повежу са Моамером Гадафијем. Лекар је имао приступ, а и моја мајка је некада лечила једног од његових синова, тада дечака од 9-10 година.

Како се завршила ова прича?

Не сећам се. Очигледно добро, чим се не сећам нечег фаталног и драматичног. У ствари чак сада, док колима бесциљно лутам улицама Софије, након сусрета са Сашом Великим, схватио сам да се не сећамо самих догађаја. Памтимо наша очекивања у вези догађаја, нашу брига, наш смех. Међутим, сетио сам се још нечега: након овог догађаја Саша Мали је наставо да муца, и није му било боље, а нас тројица - ја, мој брат и Саша Велики – постепено смо га изоловали, јер више није могао да распеда приче, да измишља. А такав за шта би нам служио?

Чега се још сетих док сам колима клизио Софиојом - сигурно оног чудног дрвећа дуж „Истиклала“, централног булевара у Триполију, која су највероватније била баобабова; а исто и ласта на зеленом небу Триполија ... Почех да се смејем.

Тада, у седмом разреду, мислио сам да бугарске ласте зимују управо у Либији.

Вратио сам се кући, отворио пиво и укључио телевизор. Негде на крају емисије јавили су да је још једном одложено суђење шесторици медицинских радника тамо. Ех, намучише се ови људи, помислих.

Зазвонио је телефон. То је био мој брат.

- Буразеру, шта радиш? – упита он.

- Шта радим. Пијем пиво. Размишљам да седнем и напишем нешто о Либији. Знаш ли кога сам видео данас? Сашу Великог. Вози мерцедес као сунце. Постао је фаца. Спопале су ме успомене.

- Није лоше - рече мој брат. - Па, хајде. Звао сам те само да те чујем.

- Хајде - рекох.

Спустио сам слушалицу и отишао да узмем ново пиво. И одједном замислилих, упркос свакој логици, упркос свих геополитика, како ће текст који ћу написати о Либији, прочитати сам Моамер Гадафи. И како ће после тога пустити шесторо Бугара да се врате кући.

Преко пута са електричних жица већ се чуо цвркут. Ту су почеле да се скупљају ласте. За неколико дана, на Велику Госпојину, они ће одлетети за Либију.

ЗОВЕМ СЕ АНГЕЛ, ОЧЕ

Седим са оцем Илијом за једним столом испред кафића на малој пијаци у нашој четврти.. Недеља поподне је. Отац Илија је у мантији и са великим сребрним крстом на грудима. Поред нас пролази гегајући се низак, пуначак младић. Заустави се збуњен за наш сто и поче да шутира ивичњак и маше рукама.

- Оче – проговори у једном тренутку, приђе један корак, сагну се и пољуби десну руку оца Илије. После настави:

- Оче, мој брат краде иконе па их после продаје. Да ли је то лоше?

- То је много лоше – рече отац Илија. - Иконе су свачије. Крађом иконе, брат штети свим људима. Реци му да то не ради више. То је велики грех.

- Оче, ја му кажем, али он каже да ће да ме пребије.

- Ко је старији?

- Он, оче. Има тридесет седам година.

- А ти, колико имаш?

- Деветнаест.

- Да ли идеш у цркву?

- Идем, оче. Кад уђем у цркву, запалим свећу и пољубим иконе. А мој брат неће да иде у цркву. Он много пије, оче. Када се напије – воли да се побије. Није био такав, оче. Био је добар човек. Он ме је подигао. Али, када се развео и остао без посла, нешто му се догоди. Поче да пије. Продаде све из куће. Чак и патос продаде. Сада живимо на голој плочи. У летњим месецима није лоше, али зими је ужасно хладно. Понекад палимо ватру директно на плочу да би се загрејали. Моја мајка је болесна. Цео дан лежи на цементу, умотана у черге. Када се напије, мој брат наваљује да туче и њу. Она се много плаши. Када се уплаши почиње да кука, целе ноћи кука. Тихо, као сломљено штене. Мој брат каже да много поштује Хитлера. Он каже да је за време Хитлера било реда и дисциплине и да нико није био гладан. Ја му кажем да је крађа икона грех. А он наваљује да ме туче и каже ми да га не нервирам иначе ће запалити целу цркву. Шта да радим, оче?

- Свако је одговоран за себе - рече чврсто и јасно отац Илија.

- Људи овде на пијаци такође раде веома лоше – настави испрекидано да расправља младић, ударајући ивичњак врхом своје ципеле и рукама млатећи као Пинокио - Када мој брат дође овде на пијацу, а они вичу, хеј, Пегло, дођи на пиво. А он уопште не може да пије. Напије се од два пива. Почиње да се спотаче, прави скандал. Људи на пијаци га напијају пивом да би их засмејавао. Да би га гледали како се спотиче, како се расправља с људима и прави глупости. Када излази из куће ја му говорим: Не иди на пијацу, тамо ти људи не мисле најбоље, опет ћеш се напити. А он виче: Хеј, мали, да ли желиш да те пребијем. Када сам био мали, две-три године, једном сам зими изашао из куће и изгубио се. Мој брат је кренуо да ме тражи. Обишао је читаву четврт. Коначно ме је нашао на степеницама библиотеке. Ноге су ми целе биле промрзле. Морали су да ми одсеку два прста на једној и два прста на другој нози. Када ме је пронашао на степеницама библиотеке, брат ме је загрлио и јурнуо кући. Трчећи, покушавао је да ми загреје ноге својим дахом. Добро да је то био он. У супротном би морали да ми одсеку целе ноге, па да пузим и да се вучем на руке целог живота. Овде, на пијаци има један такав просјак. Умотао је партљке од својих ногу крпама, пузи као гуштер и проси. Био бих као он да није било мог брата. Он ме је спасао.

- Доведи га некад у цркви – рече отац Илија.

- Неће доћи – категорично одговори младић. – Не жели ни да чује за цркву

- Када идеш у цркву, пали свећу и за њега. И моли се Богу да га уразуми.

- И да ли ће му Бог опростити за крађу икона?

- То не знам. Само Бог зна.

- Ја, оче, никада нисам крао. Метем улазе у нашем блоку и зарадим по неки лев. Ево сада сам зарадио 4 лева и идем да купим неки сок. Довиђења, оче.

Младић се удаљи од нас гегајући се. Људи са тезги га зову, желећи да га часте пивом. Сувласник кафића долази до стола са очисти пепељару.

- Он и брат веома личе - каже. – Нису баш у реду обојица. Шта ти је, живот ... – и врати се се назад за шанк..

После неког времена младић се опет појављује. У рукама носи огромну флашу од две и по литре сока.

- Узео сам сок – похвали се он. – Довиђења, оче.

- Довиђења - рече отац Илија.

Младић се удаљи двадесетак метара даље, када га он поново позва.

- Чекај! А како се зовеш?

- Ангел се зовем оче, Ангел! - вришти младић.

С другог краја пијаце приближава се безноги. Уморао је своје патрљке најлоном који грми као плех.