АЛЕК ПОПОВ

LINKING PARTS

Почетак ове приче подудара се са заплетом у једном историјском процесу, публици у Источној Европи познатијем као Промена. Западни експерти су га назвали Прелаз. Посвећени државним стварима сигурно користе другу терминологију, што се на овом ступњу нас не тиче. Важније је што је на крају буре испуњене догађајима,1989. године мој пријатељ из детињства Д. добио пакет из Немачке. Д. живи у Софији и нема ни родбине нити пак познанике у Немачкој, а колико му је познато и нигде другде у свету. Тако да кад је добио тај пакет, тачније обавештење о пакету, он се зачудио, чак и потресао, али је ипак отишао до поште. Потписао се у свесци, уручили су му неку кутију и он ју је понео кући, иако није био у потпуности сигуран да је у реде да је узме.

Кутија је била много лака... Очигледно да у њој нису биле конзерве или друге корисне резерве, што га је малко разочарало, а истовремено и распалило његову знатижељу. Грозничаво је распаковао кутију и има шта да види! Ништа! Неко га је зајебавао... Када је мало боље погледао, приметио је на дну кутије нешто сјајно, забодено на парчету стиропора као бумбар. Разгледао га је мало боље-личило је на део транзистора или на део зубне протезе. Д. је сада био убеђен да је у пошти дошло до грешке и било му је криво што је уопште примио пакет. Пошиљалац је био некакав немачки GMBH што му у принципу ништа није говорило. Пало му је на памет да је пакет намењен другој особи са истим именом која живи негде у сусердству. Вратио се у пошту и помучио се да им га угура натраг. Службеница на шалтеру била је потпуно убеђена да није дошло до грешке-адреса је потпуно јасна. Д. је настојао да врати пошиљку пошиљаоцу. Обавестили су га да то кошта петнаест или двадесет лева, што је у крајњем случају замрзло његову жељу.

Дакле, вратио се он кући са глупом кутијом под мишком, док се јако суздржава да је баци негде успут, али урођена штедљивост га је зауставила. Бацио ју је негде у остави и заборавио је на случај. После је ишао на митинге, скакао, вриштао док му се мозак није савршено уковрџао. Зато, кад је стигло ново обавештење, отишао је до поште и не слутећи о чему се ради и тек кад су му убацили кутију у руке сетио се да је већ једном добио нешто слично. Није му било до расправе са службеницом и однео је пакет кући. Ископао је стару кутију и отворио нову. Унутра је било неки сићушни део страшно сличан оном из претходне. Пошиљалац је био исти-мистериозна немачка фирма. Детињство Д.-а је прошло у знаку НТР (научно-техничке револуције) и изазови технике нису могли да га уплаше. Он је пажљиво упоредио оба дела и установио је да један улази у други. Часови проведени у некада популарној игри «Млади конструктор» су заиста испали корисни. Ово откриће га је баш обрадовало, као да је одгонетнуо тајну битисања. Ипак од свега овога није било ништа и ускоро се опет окренуо ка политичкој сцени, где су се дешавале чудна посла. И даље је коврџао мозак и чак се учланио у неку партију. Није прошло ни три недеље и хоп, добио је ново обавештење. У пошти су га већ познавали и гледали га са завишћу: аха, помоћ са запада, мислили су. Д. је само тако узео пакет и упутио се право кући. Тамо га је чекало разочарење. Трећи део није пасовао претходним. Окретао их је, премештао, намештао-ништа. « Е, идите бре у…!», дрекнуо је и заврљачио их у једну фиоку.

Јурнуо је опет на тргове...

Свесно је игнорисао следеће обавештење. Из поште су га више пута звали да подигне пакет. На крају је ипак отишо, пошто га је савест гризла. Била је зима, мрак је рано падао, Д. се латио посла и почео да монтира. Четврти део је био повезујућа карика итмеђу првог и другог, а трећи је улазио у жљеб са стране. Конструкција је била сасвим минијатурна, али Д. је осећао огромно задовољство: вера у рационалан поредак света била је успостављена. После је сео и написао дуго потресно писмо немачкој фирми. На жалост, потпуни текст је изгубљен, али садржај се у принципу сводио на следећаа библијска питања:

1.Зашто ја?

2.Какав је циљ задатка?

Одговор није добио, али делови су педантно и регуларно наставили да стижу сваке друге недеље. Д. се зачудио-шта да ради? Наравно, могао је само да махне рука и да гледа своја посла. Али дух епохе му није давао мира и терао га је ка ексцентричним занимањима...У међувремену његов интерес за друштвена питања је испарио због увреда по партијској линији. „Ух, идите бре у...!“, скресао им је и затворио се у кући, пун надмоћи. Нови хоби га је у потпуности заокупио. У пакетима није било никаквих упутстава и планова, тако да је Д-у остало да одгонета принципе конструкције. Тај процес је изискивао огромно интелектуално напрезање. У почетку, искључујући понеки случај, делови су улазили један у други како су и долазили. Али, постепено редослед је постајао сложенији. Дешавало се да месецима чека док не би стигао одговарајући елемент. Растурао је и поново спајао. Водио је и детаљне белешке: описивао је елементе, сортирао их у различите фиоке. По читаве ноћи је тумачио логику редоследа, тражио је везе и кључеве са свим областима науке. Размишљао је и о сличности са астрологијом, иако у души није био мистик. Читаво време Д. није имао преставу шта спаја:атомску бомбу, робора, машину за време, вечни мотор или васионски брод?... Није знао да ли ради за добробит човечанства или против њега. Делови су били толико сићушни да је тешко било на основу њих стећи утисак за саму целину. И поред свега тога, није постојала земаљска сила која га је могла одвојити од посла. Загризо је тотално, што би се рекло, и то јако! А није био стар и необразован-имао је перспективу. Његови пријатељи из кварта су се разбежали, свако на своју страну, највише у Америку и Канаду, али он је остао. Није смео да промени адресу из страха да систем нешто не погреши.

Године су пролазиле, а делови су долазили и долазили... Мало помало његов ентузијазам се распадао. Душу су му преплавиле мутне воде очајања, али вера у немчку индустрију је ипак побеђивала. Очајање се претворило у стоицизам. Д. је почео да се теши да је пут важнији од циља. Живот је испунио филозофском дубином и смислом. Добио је стабилан ритам. Ништа није могло да га изведе из равнотеже: ни цена струје, ни скок долара, ни пуцњаве по улицама, ни ко зна који избори, ништа. Постао је као камен, или тачније речено као вата-социјалне вибрације тонуле су и утишавале се у њему, без пратећих последица.

Тако је прошло целих једанаест година.

Већ неколико месеци Д. није добијао никакве делове. Пошиљке су престале да стижу изненада, без икакве најаве, исто тако као што су и почеле. Мог пријатеља је ухватила паника. Поново је написао писмо до немачке фирме, али наравно, одговор није добио. Било му је потребно неколико недеља да схвати очигледну чињеницу-сви делови су били послати. Пројекат се завршио! Сада машина штрчи у његовом стану висока скоро до плафона, а тело јој тајанствено сија. Посебни елементи су постали једно тело и више се не разликују. Али у очима Д-а, ко зна зашто, не искри радост. Напротив, мрачнији је но икада. Сломљен обилази око апарата и понавља све једно те исто:не ради, не ради! Чекај мало, кажем му, а одакле знаш да не ради? Је л знаш у ствари како ради? Не, слаже се он, али зенице му јасно искре и осећам како долази у искушење да зграби чекић и да своју творевину претвори у пепео и дим. Опусти се, кажем му, можда ради, али не тако очигледно. Хоћу да кажем да ово очигледно није нека врста шиваће машине. За разлику од мене, ипак је Д. целих једанаест година утрошио за ту направу и били су му потребни озбиљнији докази. Бар нешто да зуји тамо... Али не зуји. Брате, није ти то совјетски фрижидер! Немачка техника је то! Фолцваген! Сименс! Бош1 видим га како попушта. Буди стрпљив, кажем му. Посматрај промене око себе. Можда ће ти оне рећи намену ове загонетне направе...

После сам отишао у иностранство и не знам шта се тачно догодило, али затекао сам Д.-а потпуно промењеног. Његово тело се налази у институту за судску медицину и доступ до њега је потпуно ограничен. Нашла га је нека тетка која је с времена на време долазила да му среди брлог. Д. је потпуно го лежао на кревету. Уста су му била отворена, а кожа опета по костима као у мумије. Касније су научници утврдили да у његовом телу није остала ни кап воде. Био је за вјек и вјеков конзервиран. Да ли је могуће да је то дело машине, питао сам се? По лекарима његово стање је било последица некаквог посебног режима исхране, везаног за драстичну штедњу. Покушао сам да сазнам каква је судбина машине;имао сам неке новце и намеравао сам да је откупим од родбине. Чврсто сам решио да сазнам како ради, каква јој је функција? Гледао сам мумифицирано тело мог пријатеља положено у стаклени саркофаг и мислио сам: ето одгонетнуо сам структуру али не и значење. Ја ћу се пак потрудити да оправдам твој напор и муку. У крајњем случају то нису били само његови напори. И поред тога што је произвољно изабран он је ипак био представник целе нације. Изазов је био упућен свима нама!

Испоставило се да је Д. био дужан астрономску цифру Градској топлификацији. Фирма је организовала лицитацију, јер су претпоставили да је направ уметничко дело. Јавио се један једини купац неку Гурбах, представник велике немачке фирме. Он је платио рачун за грејање Д.-а и добио је машину. После тога ју је однео у Немачку и у ствари то је крај приче.