Božo Koprivica
"Rodio sam se u Nikšiću 1950", piše u autobiografiji Božo Koprivica. "Živeo sam na Mansardi u kući porodice Mrav (mravi radnici, mravi ratnici, mravi ćupovi, mravi graditelji lopte, vratari, lopovi, baštovani, suncobrani, robovlasnici, žeteoci). Budio sam se u jednoj velikoj sobi i gledao u svet ispucalog plafona. Bio sam muromant, a da to nisam znao. Među linijama na plafonu bila je figura žene bez glave. Završio sam osnovnu školu, a glavu žene nisam uspeo da pronađem. Celo detinjstvo igrao sam lopte. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Po suncu, po kiši, po tuberkolozi, po snegu. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu. Među dečacima niko na ovoj kugli nije tako dobro igrao lopte. Gimnaziju sam završio, a glavu one žene nisam video. Diplomirao sam na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. U onoj velikoj sobi na Mansardi ubila se moja majka. Odgurnula je loptu i ostala da visi među linijama na ispucalom zidu. Živim u Beogradu i navijam za Partizan." Božo Koprivica, najveći beogradski filozof driblinga i voleja,
Iz intervjua
"Ne želim da se sporim je li ovo (ono) ista obala, je li reč o istom jeziku, je li ovo (ono) isto nebo. Jedino me niko ne može ubediti da lopta nije najsavršeniji oblik. Na tom jeziku, jeziku lopte, suštinski su se razumeli. Savršeno su se razumeli Milutinović i Vukas, Galić i Lamza, Skoblar i Jusufi, Boban i Savićević, Daneu i Korać, Đerđa i Korać, Ćosić i Dalipagić, Kićanović i Delibašić, Horvat i Lazarević, Zoran Janković i Lopatni, Milanović i Šimenc, Dražen Petrović i Divac, Kukoč i Danilović. I to je najbolji dokaz da je ta ideja Jugoslavije jedina prava stvar i na ovom i na onom prostoru. I na nebu i na zemlji. I u vodi. Ko ne razume jezik duplog pasa taj neće razumeti ovu priču. Dupli pas je Sokratov izum, Sokratov jezik, i zato je Žerson rekao - najbolji dribling je dupli pas. Ili produžiti liniju na grčkoj vazi. I sad evo izneću jedan naučni, naučno-istorijski dokaz da je Jugoslavija morala ostati kao država, kao granica, kao vidik." Bozo Koprivica
U Jugoslaviji, u državi Jugoslaviji, Makedonci, Srbi, Hrvati, Albanci, Crnogorci, Bosanci, Slovenci, svi (smo) bili dobrovoljni izgnanici, apatridi - a to je najbolji, najpovlašćeniji položaj. To je najbolji status za jednog građanina: domovina kao dobrovoljno izgnanstvo, jezik kao domovina, svi razumemo taj jezik. A koja država nije veštačka? SAD, Izrael, Rusija, Australija?
"I pamtim još jednu scenu. Crnjanski je živeo u Mekenzijevoj ulici, kod kafane Vltava. I ponekad je sedeo, u rano jutro, tamo na platou kod Narodne biblioteke Srbije, na klupi. I tako posle 24 godine izgnanstva sedeo je na toj klupi u parku i gledao u svoje ruke. Velike, lepe ruke, potpuno odsutan za spoljašnji svet. Kakav je to bio čas iz melanholije. Na dan kad je sahranjen Crnjanski padao je sneg. Te krupne pahulje, bio je to Šagalov sneg. Bila je tišina, tišina da se čuo zvuk teniske lopte tamo preko mora, u Rimu. To je igrala ona mlada učiteljica tenisa, ona sa kojom je igrao Crnjanski pred rat u Rimu. A sneg je bio iz Seoba, Seobe, prvi deo. I gospođa Vida Crnjanski na jednoj stolici na Novom groblju u Beogradu u crnini, u toj belini od snega. To je bio muzički sneg. Ajde recimo Čajkovski. Treba zaslužiti takav dan, a Miloš Crnjanski to jeste zaslužio. To sam osetio samo još jednom, 15. oktobra 1989, pa još neki dan kasnije, kad je otišao Danilo Kiš. Jesenji dan kao iz romana Bašta, pepeo. I Elza Lasker-Šiler koja je bila na sahrani. Gde će mi smrt ostaviti srce? i Tvoja vitkost teče kao taman nakit. Bilo je sunce, blago neko sunce, neki spokoj. Sunce koje tone, i klonuće negde tamo u moru, negde na Srđu. Tog dana Beograd je bio grad na moru. I lice, lica tog mladog sveta koji dugo nije odlazio s groblja. Znao sam da je Kiš pobedio, taj mladi svet i Kiš. Da, da, pobeđuje se i u književnosti."
BOŽO KOPRIVICA: JOHAN KROJF I ODISEJ, AJANT ILI AJAKS
petak, 25 jun 2010.
Finale Holandija-Nemačka odlučeno je u direktnom duelu Krojfa i Bekenbauera. Posle pola sata igre Krojf je imao jedan na jedan na liniji centra igrališta. I onda je naljutio bogove
Herojsko doba završilo se finalnom utakmicom u Meksiku 1970, Brazil-Italija. Jedan dečak je zakotrljao loptu u Švedskoj, i održao obećanje u Meksiku. U podrhtavanju slepoočnice prošlo je herojsko doba. Dolazilo je vreme trenera i marketinga, inkasanata i osrednjosti. Više se misli na faul, nego na volej, više se planira kako sprečiti, nego kako napadati.
Herojsko doba mogao je produžiti samo Johan Krojf. Mogao je produžiti vreme napadačkog stila: Ta srca u galopu, ili od radosti je život kroz rebra iskočio.
Krojf, čudo vitkosti, imao je sve odlike najboljeg igrača. Imao je moć nad vodom velikom, mogao je da zapovedi buri. Oko Krojfa se okupila ekipa, sve dečaci iz iste ulice. Amsterdam, Amsterdam. Bledi, visoki dečaci. Igrali su kao što vode teku i kao da prevode s latinskog. Osvojili su tri puta zaredom Kup šampiona. Video sam utakmicu Juventus-Ajaks. Krojf je došao na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj kao br. 1. Leteli su Holandezi do finala, gol razlika je bila 14:1. I taj jedan gol bio je autogol. Kako je Krojf pogađao Hana, Repa, kako je prevario golmana Urugvaja, kakav je gol dao Brazilu. Jedan je gol namestio, a drugi – leteo je kroz zrak i volejom, po kiši, pogodio mrežu Brazila. To je bilo polufinale. Tako je počelo i finale s Nemačkom. Krojf je krenuo s centra igrališta, kao vihor i fauliran je na ivici šesnaesterca. Sudija je svirao penal, hrabar je bio taj Englez, Tejlor, drugi minut finala u Minhenu i penal za Holanđane. Ta utakmica je bila u znaku duela dva velika igrača, Krojfa i Bekenbauera. Centarfora i centarhalfa. Taj duel odlučio je… ali nešto pre toga: na sukob Ajanta i Odiseja podsetila me moja kći Jovana. Ajant ili Ajaks nije važno, dobro je za esej.
Kad nabrajanje prelazi u poeziju
Posle Ahilejeve smrti, njegova majka boginja Tetida odlučila je da njegovo oružje pripadne najhrabrijem Grku. Telo Ahileja spasili su Ajant i Odisej. I zato su samo njih dvojica polagali pravo na njegov štit i mač. Ajanta nisu voleli bogovi. On je redak junak koji hoće da načini podvig bez ičije pomoći. Otac, pre bitke, kaže Ajantu:
Pobjednikom daj na koplju budi
al’ pobeđuj s bogom…
I nitkov, oče, uz pomoć će bogova
znat sebi steći pobjedu a ja ću se
i bez njih, uzdam se, dokopat slave te.
Kako je doneta odluka kome će pripasti Ahilejovo oružje postoje razne verzije. Jedni kažu da je odlučila kocka, žreb, drugi da je Agamemnon mrzeo Ajantovu kraljevsku lozu i da je oružje odmah dao Odiseju. Treći kažu da je Nestor poslao uhode u Troju da čuju ko je najveći grčki junak. Uhode su donele glas da je taj junak Odisej. (Glasovi uhoda nikad nisu pouzdani.) Kad je saopštena odluka da oružje pripada Odiseju, Ajanta obuzme bes i tu počinje Sofoklova drama. Iz besa Ajant je tonuo u ludilo i, na kraju, počinio samoubistvo. Pobedio je racionalni Odisej, miljenik boginje Atene.
Duel Krojfa i Bekenbauera… ali još samo ovo. Otac Johana Krojfa bio je veliki navijač Ajaksa. U siromašnom kvartu Amsterdama, u Beton partu su bili najvatreniji navijači Ajaksa. Petogodišnji Krojf imao je člansku kartu 14.114. Bio je to očev poklon za Krojfov peti rođendan. Brzo je ostao bez oca i vreme provodio sa majkom koja je radila kao čistačica u Ajaksu. Kad su u Ajaksu želeli da formiraju pionirski tim, od 200 dečaka izabrano je šest najdarovitijih. Među njima je bio i Krojf. Iako su se stalno viđali sa njegovom majkom, ljudi iz Ajaksa pismom su obavestili Krojfa 12. aprila 1957. da je postao član Ajaksa. Nije imao ni punih deset godina.
Kad je reč o statistici, o nabrajanju, kod Krojfa to nabrajanje prelazi u poeziju, u duhovitost. Krojf je sa Ajaksom bio osam puta prvak Holandije, tri puta zaredom pobednik Kupa šampiona. On je šest puta bio najbolji strelac Holandije i tri puta najbolji igrač Evrope. Barselona je postala prvak, prvak nakon 14 godina u Krojfovoj prvoj sezoni u Španiji. Tri godine je igrao u Americi, pa onda za drugoligaš Levante i u sezoni 1981/82. vraća se u Ajaks. Krojf je tada imao 35 godina. Ajaks je dve sledeće sezone bio prvak Holandije. Prelazi u Fejnord 1983. i Fejnord, posle deset godina, osvaja prvenstvo. U finalu holandskog kupa 13. maja 1984. postigao je pobedonosni gol. To je poslednji Krojfov gol u karijeri. Za 20 godina odigrao je 506 utakmica i dao 290 golova.
Finale Holandija-Nemačka odlučeno je u direktnom duelu Krojfa i Bekenbauera. Posle pola sata igre Krojf je imao jedan na jedan na liniji centra igrališta. Iza kapitena Nemačke sve je bilo pusto, sve do golmana Majera. Krojf je s loptom najbrži igrač u povesti nogometa. On se nije poneo kao Ahilej, ni kao Ajant, ni kao Ajaks. Bekenbauer je počeo da se povlači, da kupuje vreme, skraćuje prostor. Trajalo je to kao kad se kralj povlači pred pešacima. Onda se ubacio Rep i Krojf je dao pas. Rep je bio sam, ali je Majer to odbranio. Krojf je računao kao Odisej. Ali Krojf nije bio kapiten Odiseja, nego Ajaksa. Da je Krojf pretrčao, polomio Bekenbauera imao bi samo Majera ispred sebe i mogao je 20 i više metara da smišlja kako da plasira loptu pored Majera. I tu bi bilo odlučeno finale, polomljena katarka nemačke odbrane, to bi za Nemce bio Staljingrad i Drezden. Tako je Krojf promašio titulu prvaka sveta 1974, titulu prvaka Evrope 1976. (Belgija je, u Zagrebu, pobedila Holandiju, s Krojfom, 3:1) i titulu svetskog prvaka 1978. Propustio je da preda štit i mač Maradoni. Zašto se Krojf odlučio na korektnost, na pas slobodnom igraču?
Isprovocirao je gnev bogova
Zato što je Krojf posle penala u drugom minutu ušao u ulogu. Krojf je igrao Krojfa. Unišio ga je njegov narcis. Krojf je celo vreme pokazivao rukom kada da krene napad, teatralno je otvarao prostor saigračima, a on je ostajao pozadi. Stalno je preuzimao loptu ispred saigrača, izvodio je sve kaznene udarce, izvodio je aut, tri-četiri puta, da bi bio u krupnom kadru. Krojf nije bio s ekipom, Holandija je igrala s rđavom namerom, igrala je na prekid, kakav faul, s leđa, Neskensa nad Grabovskim. Holandija nije ličila na Holandiju, jer Krojf nije bio Krojf, a hteo je da bude u centru pažnje. Krojf se ružno poneo prema sudiji Tejloru, kad je završeno prvo poluvreme. A Tejlor je svirao penal nad Krojfom, dao je u 7-8. minutu žuti karton Fogtsu, Krojfovom čuvaru. Krojf je isprovocirao gnev bogova. (U drugom poluvremenu Holandija je imala prilike – promašio je Rep, promašio je Han, Krojf je uhvatio volej, ali je to Majer odbranio.) Bogovi ne daju da junaci menjaju uloge. Ne može Ajaks da igra Odiseja, ili Pat Garet Bili Kida.
Miler je odlučio finalnu utakmicu. Kod rezultata 1:1, oštar centaršut Bonhofa, primio je s otklonom, prijem u sinkopi i tako izbacio iz ravnoteže Krola, a onda sa zadrškom poslao jednu kotrljajuću loptu kroz noge centarhalfu i pored noge Jongbluda. Taj gol je doneo titulu Nemcima. Miler je dao milerovski gol, i to je bio njegov poslednji gol u reprezentaciji. Tako odlazi aristokrata. Gerd Miler je bio najbolji igrač prvenstva 1974. Za najboljeg igrača proglašen je Krojf, Miler je prošao kao Ajant, ali je zadobio slavu Ahileja.
Matis u Beogradu
O Stjepanu Bobeku (1923–2010)
Beogradski Radnički vodio je protiv Partizana u finalu Kupa, 1957, sa 3:0. Ja sam slušao radio-prenos i to je moj prvi plač koga se sećam. Plakao sam tiho. Radio-reporter je, završavajući prenos prvog poluvremena, hvalio i hvalio igru Radničkog.
U poluvremenu je Čik, Čajkovski, ušao u svlačionicu Partizana, on je već bio igrač u Nemačkoj, ali je došao da vidi taj finale, želeo je da pokrene tim i počeo je i da preti i da hrabri. Svi su ćutali, samo je Miloš Milutinović pristao na tu priču Čajkovskog:Pobeđujemo sigurno… Kup je naš.Hajde, izađite na teren, šta ste se smrzli.
I krenulo je to najbolje poluvreme u Kup takmičenju. Partizan je pobedio sa 5:3. Niko nije mogao da zaustavi Milutinovića, Zebeca, Valoka i Bobeka. Samo je trener Radničkog, u poluvremenu, znao da je moguć ovakav obrt. Znao je jer su ti Partizanovi igrači bili njegovi najbolji učenici. Trener Radničkog te 1957. bio je tvorac Partizanove škole Ilješ Špic. On je govorio da je u fudbalu najvažnije, ali i najteže, stvoriti slobodan prostor u zoni šuta, a potom u taj prostor odigrati tačan i precizan pas. Dati gol više od protivnika.
Najbolji učenik tog mađarskog Jevrejina, apatrida, trenera u Splitu, Sofiji i Skoplju, koga je samo srećan splet okolnosti spasao od Aušvica, čuvene polutke Ujpešt Dože – bio je mladi Zagrepčanin u Beogradu Stjepan Bobek. Za njega je Ferenc Puškaš rekao da niko bolje na svetu ne oseća prostor od Bobeka. Puškaš ga je poredio sa Anrijem Matisom, čuvenim francuskim slikarem, i njegovim osećanjem slikarskog prostora. Fudbaler čiji je pas štiklom ostao neponovljiv u evropskom fudbalu. Taj veliki režiser Partizanove igre, najbolji "paker", na 468 utakmica postigao je 403 gola. U reprezentaciji Jugoslavije igrao je 63 puta i dao 38 golova.
Bobek i sad hoda ulicom kao da vodi loptu, i kao da niko ne sme da uđe u taj njegov prostor: Moja specijalnost je bilo rolanje. Lopta ispod stopala, ispod đona. To naročito pali u šesnaestercu, gde je gužva. Znao sam da sebi otvorim prostor za šut ili da iz driblinga dodam neočekivan pas. Pas na malom prostoru u šesnaestercu, gde gol stalno visi u vazduhu. Najbolje je moj pas kapirao Marko Valok. I on je taj pas najbolje i provocirao.
(...)A od mojih driblinga, možda jedan u Beču, u finalu turnira protiv Vakera. U prvoj utakmici pobedili smo Rapid sa 5:2, igrali su Zeman, Hapel, Ocvirk, Stojaspal, braća Kerner. A onda u finalu Vaker je igrao zatvoreno. Branili su se sa osam igrača. Na odmor smo otišli sa rezultatom 0:0, i malo nade da ćemo u nastavku utakmice razbiti tu bečku mažino liniju. U svlačionici smo čekali šta će naš trener reći…Naučili smo da spas uvek dolazi od njega. Bio nam je potreban savet, neka taktička lukavost. A Ilješ Špic stoji pored vrata, namršten, zamišljen, gleda u pod. Niko ne govori ništa: To ne može ovako igra, zagrmeo je Špic. Bobi, uzmeš lopta i daš gol.Mi drukčije ne možeš pobedi.
Špic nam je uvek govorio da je fudbal kolektivna igra. Da se mora zajednički dejstvovati, a sad naređuje nešto drugo. Bilo je to sve što je Špic rekao. U drugom poluvremenu imali smo inicijativu, ali bez šanse. Onda sam se izvukao na desnu stranu, bilo je više prostora, dobijam loptu, idem pravo na beka, driblujem ga, zatim i sledećeg igrača, još jednog i odmah šutiram oštro po zemlji. To je bilo 1:0. Dižem radosno obe ruke. To je ipak bio jeftin dribling. Zato su najskuplji bili driblinzi protiv Rusa, 1952, na Olimpijadi u Finskoj. Te dve strašne utakmice protiv SSSR-a. U prvoj smo vodili sa 5:1 do pred kraj, bilo je 5:5. U drugoj sam dao penal preko prstiju Ivanova. Šutirao sam u njegovu desnu stranu. E, to je bio dribling, ta sreća što je lopta ušla u gol.
(...)Dva dana posle finala Kupa Partizan–Radnički dobio sam pismo, a u pismu fotografija Partizana. Na poleđini fotografije je pisalo da je to tim Partizana koji je osvojio Kup, pa imena igrača i telegrafska ocena utakmice. Taj izveštaj napisao je moj brat Jagoš koji je bio na tom finalu. I to što je on pisao bilo je plavim mastilom. U dnu na poleđini fotografije pisalo je nešto zelenim mastilom, i niko nije mogao da mi odgonetne šta piše. Ispod tog zelenog mastila pisalo je: Ovo ti je pozdrav od Bobeka posle utakmice. Dugo sam bio siguran da je to Bobekova ruka, a onda, kako sam bivao stariji, pomislio sam da je to moj brat želeo samo da me obraduje pa je zamolio nekog svog druga da napiše taj jedan zeleni red. Sećam se samo da je to bila neka lepo izvedena linija.
Kasnije sam imao prilike da proverim je li to Bobekova ruka, je li to njegov rukopis, sad sam tu blizu, tek dve ulice od njega. Ali nisam se usudio. Više volim da gledam kako Bobek šeta onim zelenim redom, i kako kroz Tašmajdanski park ide u hotelMetropol.
U načinu na koji Božo Koprivica vodi priču ima nečeg od driblinga. Nije to puka hronologija svjetskih prvenstava, ma koliko virtuozno napisana. Digresije u prozi Bože Koprivice su onaj driblinški višak ljepote, digresije poput citirane pjesme o Inge Barč ili Klajstove priče Zemljotres u Čileu. Kao i uvijek kod Bože Koprivice, ja je jako kao na početku Gombrovičevog Dnevnika. Pišući o fudbalu i o književnosti, Božo Koprivica piše i o svojoj braći, o svojim prijateljima, o sebi. Piše također geopoetički; kad piše o finalu Mađarska–Njemačka u Švicarskoj, tu su i Peter Esterhazi i Gete i Nebo nad Berlinom i Džojs u Cirihu.Muharem Bazdulj